(Kamenko M. Marković) NENAD CORELj - PESMA JEDNE KIČICE

Izvor: Niški portal | 24-Nov-2020 | 00:54

Nenad  Corelj je rođen 1960. godine u Knjaževcu. Osnovnu školu i gimnaziju  je završio u svom  rodnom  gradu.  Njegov otac je bio muzičar, ali je Nenad još u detinjstvu odlučio da se posveti slikarstvu. Imao je dvadesetak samostalnih  izložbi po gradovima Srbije, i isto toliko grupnih, na tom prostoru. Šest puta je grupno izlagao u inostranstvu (Rumunija, Mađarska, Austrija, Slovačka, Švedska, Bugarska). Slike mu se nalaze u privatnim  zbirkama u Srbiji i Makedoniji. Jedan broj Cereljevih radova  čuva i Zavičajni  muzej u Knjaževcu. Nenad Corelj  radi  u svom  rodnom  mestu, i  živi  u  njemu.

Slikarstvo Nenada Corelja obeleženo je prefinjenim osećanjem tona, divnom čulnošću, savršenim  stišavanjem u površini, i svetlošću na pejzažima da se slobodno može nazvati neobičnim i vanrednim. Ono što je na Coreljevim pejzažima najlepše, to je svežina posmatranja i snaga inspiracije. Vidi se  da njihov tvorac duboko voli i razume svoje motive. Zato i jesu najuspelije one njegove  slike malog formata koje je slikao direktno „pred  motivom,“ pod  utiskom  prvog i neposrednog  uzbuđenja.

Njegov stil najčešće obeležavaju sažetost i neka vrsta intenziteta bez razmetljivosti. Coreljeva  zima je tiha, poetična i budi sećanje na detinjstvo. Na slici „Stabla“, kompozicija je snažna, pre svega, zbog dva  rumena drveta postavljena u prvi plan. Potom se nižu lepi valeri i treptaji retkih tonova, dok se kroz ogolele grane nazire ustreptali oker. Ili slika  „Breze“, na kojoj šumica pod belim pokrivačem ćuti. Lišće što je prezimilo pod snegom, u žbunu, žuti se, a tri breze, divno naslikane, umetnikovo nadahnuće zasulo je prahom od zlata. Kakva tišina i kakva čista lepota jednog pejzaža! „Selo“, je akvarel koji se ne zaboravlja. Zima je stišala selo. Ljubičast sneg, božanski predeo. Difuzna atmosfera preplavljuje prostor i blago treperi u vazduhu.  On, koji poseduje  nepogrešivo osećanje  za boju, ponekad  je suzdržan i hladan, na ovoj slici je topal, i  blag.

Koliko odličnih pejzaža, koliko odličnih  slika. „Put za vinograd“, „Balanovac pojata“, „Stara planina“, „Babin zub“, naslikane su tananim i znalački odabranim valerima. Jedna divna Stara planina, veličanstvena i golema, žarka po svojim bojama žutog, bordoa, plavog, riđeg, zelenog, ružičastog i ljubičastog  pojavila se  sa ovim slikarem kod nas, vanredna po  svojoj  arhitektonski  specifičnoj lepoti talasa, brda, proplanaka i uvala. Slika „Šumica“, donosi duboku tišinu šume zaspale pod naslagama snega i mlakim  suncem. 

Desetak divno naslikanih pejzaža sa Stare planine, otkrivaju nam da se Coreljeva umetnost sastoji iz širokog registra palete, iz smišljenog i duhovitog izgrađivanja tonova, iz jednog rafiniranog poretka osetljivih površina, iz drhtave fakture koja je gotova da nam ponudi impresiju da se nalazimo pred kolorističkom analizom jednog određenog dela dana.  Corelj  slika Staru planinu nekoliko puta godišnje, pravi pauze koje su potrebne  da u njemu  dozri  sva ona  poezija i muzika  koju on u sebi nosi.

Ponirući u prirodu selektivnim okom umetnik se zaustavlja na fragmentima u stalnom kretanju i promeni. On osluškuje i na  hartiju prenosi svu datost i suštinu doživljaja. Ništa mu  ne smeta da rascvetane trešnje gleda tako nežno kao jedan Japanac.

Mrtva priroda, je žanr slikarstva koji zajedno sa pejzažima, najviše leži Nenadu Corelju. Poneka rešenost tih slika uzdiže slikarstvo Nenada Corelja do značaja sasvim neobičnog u nas. Njegove „Bele rade“, kojima je opčinjen, sa cvetovima od najfinijeg tkiva, dela su pred kojima zastaje dah. 

Coreljeve slike trepere od svetlosti i boje, efekat omogućen primenom  brzih i kratkih  poteza  dobro natovarenom  kičicom. I linija i boje navode na sanjarenja, ali  zadovoljstva koja iz toga proističu  različite  su prirode a savršeno  jednaka i nezavisna od predmeta slike.  

Naslikao je sa neverovatnom  lakoćom, odlične mrtve  prirode, kojima smo mi, ljudi od struke, prinuđeni da se divimo. Ali, ovo i ovakvo slikarstvo  nije nastalo ni odjednom ni slučajno, već dugim i upornim radom. Njegove vaze sa cvećem, imaju fin, vibrantan crtež i topao, raspevan  kolorit.  Na njegovim  slikama, cveće ima lepotu  neprolaznog sna. „Viseći cvetovi“ su prekrasni. Retko kad se na jednom akvarelu može videti prirodniji  sjaj  cveća prikazan sa  više  poezije.

Coreljev  „Pogled na Knjaževac“  prikazuje skoro fotografsku istinu, ne želeći da izdvoji bilo koji predmet. Na slikama na kojima prikazuje arhitekturu voljenog grada vidimo  takvu lepotu atmosfere i tona, takvu modulaciju valera, i jednu tako bistru i tako tačno nađenu gamu, da sve to deluje gotovo savršeno.

Motiv u slikarstvu predstavlja izazov za kreativnu svest ali i opasnost da  uvek privlačna naracija preraste u dominantnu vizuelnu činjenicu. Svestan toga Nenad Corelj uspeva da fenomen narativnog potisne u drugi plan ili da ga posve zanemari i sliku  svede  na čistu  likovnu  vrednost.  Uveren sam da će se o njegovim slikama još pisati, kad se bude pisalo o srpskom  akvarelu koji  je među nama, a  koji šira  javnost  još  tako malo  poznaje.   

Akvarel je, odviše specifičan žanr, i prema tome i suviše otmen da bi mogao da oduševi i druge osim onih koji su po svojoj prirodi umetnički nastrojeni, veoma zaljubljenih u svaku izrazitu individualnost. Ne samo da je akvarel stvoren da veliča umetnikovu obdarenost, nego bi svakom slikaru bilo teško da na papir ne prenese  svoju najintimniju  ličnost. 
    
                                                   
 
                                            


                                


 

Komentari
0
Pošalji komentar
XsI d41
Slažem se sa uslovima i pravilima pisanja pisanja komentara.
Povezane Vesti: