(Kamenko M. Marković)  ANTONIO ALEGRI DA KOREĐO - SLIKAR RADOSTI I VEDRINE

Izvor: Niški portal | 28-Aug-2020 | 12:54

Njegovo slikarstvo je predstavljalo novinu u italijanskoj umetnosti, pre svega po efektima svetlosti koju je koristio. Dakle, Koređo se javlja kao izraziti majstor svetlosti i u tom pogledu on nadmašuje i same Venecijance. Mletački slikari su i suviše zainteresovani koloritom da bi se, na uštrb hromatskih harmonija i žrtvujući ponešto od njih, −  usredsredili prvenstveno na svetlosni omotač koji obavija formu, kao što to čini Koređo na svojim tipičnim  slikama. Po toj svojoj najdragocenijoj osobini, Koređo je, naravno, morao biti „slikar do srži.“ 


Ako se slikarskim očima gleda na njegovo delo, tek uz te bitne, slikarske odlike, dolaze drugi kvaliteti koji karakterišu njegovu umetnost:,,ustreptala čulnost“ koja  je prisutna i u njegovim religioznim slikama, njegov virtuozitet, njegova čuvena, smela skraćenja, najzad njegove stilske osobine koje ga u mnogim delima vezuju za poznije slikarstvo baroka. 

Antonio Alegri  da Koređo (1489−1534) rodio se u malom  gradu Koređu. O njegovom životu malo se zna. Sin jednog skromnog trgovca, učio je slikarstvo u Modeni  kod slikara Frančeska Bjankija Ferarija, a potom, još sasvim mlad, vratio se u Parmu i tamo ostao skoro do kraja svog života. Pojava ovog genijalnog slikara u provinciji Parme, koja je do tada bila bez slikarske tradicije, predstavlja pravo iznenađenje. Isto tako i vremenski Koređo izgleda kao neki izuzetak. Po svome temperamentu on pre liči na nekog Francuza iz XVIII veka.  Zato i jeste sasvim prirodno što se ova francuska epoha najviše oduševljavala njime. 

S druge strane, posmatrana u razvojnom kompleksu italijanske renesanse kao celine, Koređova pojava čini se kao neminovna ako se ima u vidu ono što se u njegovom slikarstvu manifestuje kao novina na polju čisto likovne problematike. Posle tekovina Leonardovih (modeliranje i sfumato), Peruđinovix i Rafaelovih (prostor i osvetljenje u prostoru) i  venecijanskih majstora XVI veka (kolorit) − Koređo se javlja kao izrazit majstor svetlosti. 

Njegovo umetničko formiranje nije poznato; prva faza njegove aktivnosti otkriva jak uticaj Andree Mantenje (1431−1506). Na prvi pogled  to izgleda  dosta neobično. Po svom slikarskom  temperamentu Mantenja mu nije mogao biti blizak, između ostalog i zbog toga što je u njegovom načinu rada značajnu komponentu zauzimala lapidarna, skulptoralna forma. Međutim, Mantenja ga je morao impresionirati kao dekorater Kamere delji Spozi (Mantova), naročito perspektivom  čuvenog plafona. 

U Kamera di San Paolo u  Parmi, koju je naručila opatica dona Đovane iz Pijaćece, Koređo je Mantenjine klasične teme razvio u mnogo čovečniji, učeniji i složeniji stil. Taj ljupki ansambl se sastoji iz jedne freske iznad kamina, koja predstavlja Dijanu u svojim lovačkim kolima i malim figurama antičkih bogova i boginja − na kojima je Mantenjin uticaj očigledan.  

U spomen na udaju svoje sestre Katarine, Koređo je 1519. godine naslikao svoje remek-delo Mistično venčanje sv. Katarine (Luvr, Pariz). Intenzitet boja i majstorski rafinirana svetlost ovde dosežu do svog vrhunca. Po svojoj psihološkoj pronicljivosti, jednostavnosti i dostojanstvu,  po svojoj otmenoj čovečnosti, ovo bi moglo biti delo italijanskog Rembranta.

Od njegovih oltarskih  slika najčuvenije su tri kompozicije iz Pinakoteke u Parmi: Madona sa sv. Jeronimom i Marijom Magdalenom poznata i pod nazivom  Dan, Madona  dela Skodela poznata i pod nazivom Madona sa zdelom („skodela“ je zdela koju Madona drži u desnoj ruci)  i Oltar sv. Đorđa (Galerija, Drezden). 

Oltar sv. Đorđa je savršeno očuvana slika kojom dominira boja breskvinog cveta. Posmatrač je uvučen u ovu divnu conversazione, koja se ne da analizirati, i u kojoj se puti igraju oklopom sv. Đorđa. Boja deluje kao porculan, ili pre pastel, kao da je pala po površini, prozračna, topla i skoro da  pulsira.

Zanimljiv je sud koji je o slici Madona sa sv. Jeronimom i Marijom Magdalenom, izrekao 1580. godine,  Anibale Karači  u pismu svom rođaku Lodoviku. 
Poznati slikar je između ostalog napisao: ,,Otišao sam jutros da  vidim  sv. Jeronima i sliku Madone u bekstvu u Egipat. Tako mi Boga, ni jednu od njih ne bih menjao za [Rafaelovu] sv. Ceciliju. Koređova naslikana deca dišu, žive i smeju se s takvom ljupkošću i prirodnošću  da čoveku  dođe da  se  s njima smeje i  veseli...“

Koređova slika Poklonjenje pastira (Državna galerija slika, Drezden), poznata kao Noć predstavlja novinu za italijansko slikarstvo po izvoru svetlosti, koja zrači iz samih  jasala u kojima  leži Hristos. Tako je neusiljeno izvedena predstava svetlosti koja zrači od Hrista i osvetljava  lice  njegove majke koja  ga posmatra, i tako je instinktivna grupa  svetih anđela koji lebde iznad  njih. Sve se gubi u magličastim velovima boje – ali ne u misteriji.

Godine 1520, Koređo je dobio narudžbinu da dekoriše kupolu baptisterija San Đovani Evangelista u Parmi.  On je  ovde naslikao Viziju sv. Jovana – Hrista u oblacima iznad grupe apostola i evangelista. Radio je naporno i završio ga  za četiri godine. 

Antonio Alegri da Koređo. Antiopa
Ulje na platnu, 1,90x1,24 cm.
Luvr, Pariz

Šest godina kasnije 1526, počeo je svoju mnogo značajniju, džinovsku fresku u kupoli Katedrale u Parmi. I nju je završio za četiri godine. Siže freske je Vaznesenje Bogorodičino. U ovim delima u Vaznesenju naročito, zadivljuje lakoća sa kojom se Koređo igra teškoćama i najsloženijim problemima plafonskog slikarstva. Dekoracija kupole u Parmi bez sumnje je najznamenitiji spomenik te vrste slikarstva u Italiji.

U kupoli Katedrale u Parmi, čovek se prepušta umerenom kretanju u pandantifima, gde sveci i crkveni oci s anđelima sede na oblacima, da bi preko balustrade uz koju, priljubljeni  i očiju okrenutih naviše, stoje snažni apostoli, dospeo do uskovitlanog ekstatičnog leta  bezbrojnih figura, što, uprkos materijalnim ograničenjima kamene kupole, stvara iluziju munjevitog uznošenja u beskrajne visine. Tu iluziju Koređo je postigao delom skraćivanjem figura, ali pretežno emocionalnom snagom vrtloga zračeće svetlosti i boje. I u ovome on nagoveštava vazdušasto svetle tavanice dekorativnih  umetnika XVIII  veka. 

U svojim mitološkim kompozicijama, čulnim i čednim u isto vreme, Koređo se proslavio naročito kao slikar ženskog akta. Slikajući žensko telo on je umeo, uz najviši kvalitet slikanja, da unese neko vedro osećanje mladosti  i ljupkosti, što njegov ženski akt  čini privlačnijim i od  samog Ticijanovog ženskog akta. Tom nizu pripadaju  slike Merkur podučava Kupidona (Nacionalna galerija, London), Jupiter i Antiopa (Luvr, Pariz), Leda s labudom (Državni muzej, Berlin), Danaja (Borgeze, Rim).

Merkur podučava Kupidona  po svojoj  atmosferi izgleda moderna, bar kao da je iz XVIII veka –  mada je slikana pre Anđela Broncina (1503–1572); njegova Venera, s pravom svesna svojih draži, izgleda kao da je sazdana od reminiscencija na Leonarda i naslućivanja Bušea. 
Platno Jupiter i Antiopa ponajbolje ilustruje način na koji  Koređo slika svetlost rasutu po mekoj i blještavoj epidermi.

Antonio Alegri da Koređo. Danaja
Tempera na dasci,161x193 cm.
Galerija Borgeze, Rim

Od mitoloških kompozicija naročito se izdvajaju one koje je naručio dvor u Mantovi da bi ih poklonio caru Karlu petom: Faun sa sviralom (Minhenska pinakoteka), Vaspitanje  Amorovo (Nacionalna galerija, London) i Ganimed koga  odnosi Jupiterov orao (Umetničko-istorijski muzej, Beč).

Za Koređa nije postojala velika razlika između duhovnog i telesnog zanosa, što vidimo ako uporedimo Uspenje Bogorodice s njegovom slikom Jupiter i Jo (Umetničko-istorijski muzej, Beč), platnom iz niza koja prikazuju ljubav klasičnih bogova. Nimfa, obamrla u zagrljaju Jupitera koji je uzeo na sebe obličje oblaka, je krvni srodnik anđela na freski koji kliču od radosti. Leonardovski sfumato kombinovan s venecijanskim osećanjem za boju i fakturu daje utisak uzbudljivog sladostrašća, koji daleko nadmašuje Ticijanov u Bahanalijama (Prado, Madrid).

I na crtežima Koređa raspored svetlosti i senke najvažniji su za stvaranje oblika i volumena figura. Oblici su više evocirani nego ocrtani i postoji beskrajna mogućnost pokreta figura.

Antonio Alegri da Koređo. Leda s labudom
Ulje na platnu, 152x191 cm.
Državni muzej, Berlin

Antonio Alegri da Koređo je umro relativno mlad, oko svoje četrdesete godine, u svom rodnom Koređu, gde se bio povukao. Neposrednih učenika nije imao, ali je njegova umetnost puna pokreta, vedre čulnosti i životne radosti bila od izuzetnog značaja za poznije slikarstvo. On  je  preinačio renesansni ideal  lepote  u ideal ,,ljupkosti" koji je imao presudan uticaj na emilijsku školu. Stoga i ne  čudi što je Koređo tako  snažno uticao na francuske slikare XVIII veka: Žan Batist Greza (1725–1805),  Žan Fransoa Bušea (1703–1770) i  Žan Onore Fragonara (1732–1806).

Nema sumnje da nas veliki majstori figurativnog slikarstva zaista i uzbuđuju na neki svoj način. Pred Mikelanđelovim Jonom, koji dominira tavanicom Sikstinske kapele, i nehotice sa zanosom osećamo izvesnu srodnost sa tom plemenitom  manifestacijom ljudske volje i snage. Kad stojimo pred Rafaelovim ogromnim freskama u Vatikanskim Stancama, zidovi, pod i tavanica nestaju, i mi smo se istog časa obreli u društvu bogova, koji se sa lakoćom kreću kroz beskrajno prostranstvo, daleki, veličanstveni i slobodni. Pred Koređovim mitološkim  kompozicijama, čovek pada u zanos, srećan je. Mene kao da je muzika boje ponela, kao da mi je muzika milovala lice.

Antonio Alegri da Koređo. Merkur podučava Kupidona
Ulje na platnu, 155h 91,5 cm.
Nacionalna Galerija, London

 

Antonio Alegri da Koređo. Madonna del Latte
Ulje na dasci, 68,5h56,8 cm.
Umetnički muzej, Budimpešta

 

 

 

Komentari
0
Pošalji komentar
RV3 rV6
Slažem se sa uslovima i pravilima pisanja pisanja komentara.
Povezane Vesti: