(Kamenko M. Marković) ŽAN FRANSOA MILE—SLIKAR SEOSKOG ŽIVOTA 

Izvor: NIški portal | 19-Oct-2020 | 08:31

Stavio je sebi u dužnost da kroz svoju umetnost prikaže težak i mučan život francuskog seljaka za vreme carstva Napoleona III. Mileove slike seljačkih radova  na polju, kojima je sam slikar poricao socijalne tendencije tvrdeći da ga u umetnosti zanima ono što je ljudsko i da u radu seljaka ne vidi radosti, nove su u shvatanju napornih seljačkih poslova, po likovima ljudi tamnih i sumornih kao od zemlje, po dalekom  i mirnom horizontu i iskrenosti doživljaja.  Mile je bio darovit slikar i topao kolorista, a kao čovek je gajio iskrenu ljubav za siromašne i radom izmučene seljake svoje domovine.

Rodjen 1814. godine u seoskoj porodici, Mile je vrlo rano osetio želju da se bavi slikarstvom. Posle izvesnog učenja u provinciji stupio je 1838. godine u atelje Pola Delaroša. Medju njima nije bilo razumevanja, i Mile je ubrzo izašao iz ateljea i nekoliko godina životario radeći portrete, firme za magazine, pastorale u duhu preživelih shvatanja Žan Fransoa Bušea i Žan Onore Fragonara, pa čak i jednu veliku kompoziciju iz savremene istorije „Bitka kod Islija“, za nekakvu vašarsku baraku. Oko 1842, Mile je radio u Avru portrete pomoraca, ali ga  nemaština opet tera u Pariz gde je radio kompozicije sa antičkim temama: „Dafnis i Hloe“ i „Prinošenje žrtve Panu“. Nešto ranije, oko 1840. godine on je počeo da izlaže svoje radove, najpre dva portreta, a 1848, izložio je „Ženu sa testijom mleka“ i „Čas jahanja“.

Na prvoj slici, kritičar Tore- Birže uočio je izvesnu vezu sa Bušeovim stilom.  Medjutim, „Edip“, izložen 1847. bio je sav prožet romantičarskim duhom. U Salonu, iste godine izložio je „Robovanje  Jevreja u Vavilonu“ i „Sejača“(Boston, Muzej likovnih umetnosti). Ova druga slika bila je jako dobro ocenjena i otkupljena. U njoj se nalaze klice potonje Mileove orijentacije. Medjutim, zbog nemaštine, Mile je prinudjen da ode u Barbizon. ( Iz Barbizona, sela na rubu šume u Fontenblou, proizašao je sredinom XIX veka nov pokret pejzažne umetnosti, umetnost „intimnog pejzaža“).

Tek ovde Mileu je postalo jasno kakav treba da bude njegov put, motivi i način izražavanja. Kao seljak on je umeo da oseti prisnije život seljaka, njihove napore, požrtvovanje, veličinu rada.

Iako nije bio prvi slikar seljačkog života u Francuskoj, ipak je njegova tematika bila novina koju tadašnji umetnički krugovi nisu dočekali raširenih ruku. Mileu su bile pripisivane demagoške i socijalne ideje. Pojedine od njegovih slika izgledale su savremenicima kao poziv na pobunu protivu društvenog uredjenja i bede seljaka. Kritičari kao na primer, Šarl Bodler i Teofil Gotje, pa čak i Ežen Fromanten, zamerali su Mileu zbog stila koji je imao nečeg monumentalnog i, po njima, nije odgovarao prirodi motiva—životu ubogih seljaka pri njihovim svakodnevnim poslovima. U njegovim je slikama život seljaka uzvišen do moralnih, religioznih i estetskih primera. Ti su prikazi u njegovo vreme snažno delovali na publiku, ali još kasnije na primer, na Maksa Libermana (1847-1935) i Vincenta van Goga (1853-1890).

Čarls Dikens je Mileovog „Hrista u domu svojih roditelja“ opisao kao „lošu, gadnu, užasnu  i odvratnu“ sliku. (Književni stvaraoci koji se upuštaju u kritiku likovnih umetnosti uneli su više zbrke nego jasnoće. Što je nekome od njih lepo, drugome je krajnje odvratno. Tolstoj je smatrao da su Maneove i Moneove slike do krajnosti ružne. Prosper Merime i Teodor d Banvil prostituisali su svoje talente ismejavajući Gistava Kurbea).

Mile je suviše okrutno tretiran kao sentimentalan slikar a njegov „Angelus“ (Pariz, Luvr) je  dovoljno poznat.

Kad slika smeran rad žena na suncu, na platnu „Pabiračice klasja“(Pariz, Luvr), Mile se predstavlja kao istinski umetnik ne samo u živim pejzažima, njegove boje  mirišu na pšenicu. I u drugim svojim slikama—kao „Skupljači  sena“ (Pariz, Luvr) na kojima dolazi do izraza velika koloristička silina, široka postavka, sažeta kompozicija, na primer na platnu „Pralja“, ili na istinski prisnoj slici „Seljanka koja doji“ (Pariz, Luvr).

Mile je slikao gustom, suviše mešanom bojom u kojoj se gubio karakter svežine kolorita. ( Iako je jedno izvesno vreme proveo u ateljeu Pola Delaroša, koji je slikao tamnim, mastiljavim, koloritom, on nije suštinski  uticao na Milea). Medjutim, takvo shvatanje kolorita je proisteklo iz Mileovog životnog stava. U pismu svome biografu i prijatelju Sanzijeu on kaže:“ Priznaću vam po cenu da me opet smatrate socijalistom da me u umetnosti najviše uzbudjuje čovečanska strana i ona mi se nikada ne pojavljuje u veselom vidu...“  

Sve Mileove slike imaju jednu osnovnu crtu, a to je: neka tamna sumornost. Prebaciće mu kritičari da je to od nekoga, negde naučio, ja verujem, da je ta gorčina iz njegove duše. Ta sumornost koja  ima jedan ceo akord tamnih, skoro crnih senki na svakoj slici ili figuri ostaće karakteristična na njega, kao mutan osmeh Leonardovih žena.

Kada se  ovo ima u vidu još bolje se može objasniti Mileov stil: izvesna monumentalnost figura, strogost u izboru sporednih elemenata, u značaju drugog plana, povezanost figure sa predelom, logična raspodela površina i valera. Mile neguje osećanje za kompoziciju, odnos elemenata, što predstavlja trajnu lepotu njegovih slika.

Mileu je pošlo za rukom da uvede u modernu umetnost jedan novi svet, da mu pribavi pravo gradjanstva, da ga stavi u istu ravan sa ostalim žanrovima i motivima. Njegova sadžina bila je veoma aktuelna.

I tako na njegovim slikama figure seljaka, zaokupljene običnim, svakodnevnim poslovima, uzdižu se do izvesne tihe i sumorne veličanstvenosti. Mirne i odmerene, naslikane na osnovu likovnih principa koje je svojevremeno proklamovao Nikola Pusen, one su izvojevale autoritet Mileovoj umetničkoj viziji i uvele je u okvir francuskog slikarstva XIX veka kao jednu bitnu komponentu realizma.

Medju najpoznatije Mileove slike ubrajaju se: „Šišanje ovaca“, „Večernje“, „Pastirica koja čuva ovce“, „Guščarica“, „Čovek sa budakom.“  Slika „Seljaci odlaze na rad“ pokazuje koliko je Mile iskreno doživljavao ove teme. Tamni tonovi palete daju izvesnu sumornu atmosferu života, ali na ovim slikama uvek ima i izvesne pobožne poetičnosti. „Vejanje“ – kao i mnoge Mileove kompozicije i ova je izazvala žučne diskusije i mnoge zamerke kritičara. Medjutim, može se konstatovati  da su ove slike po svojoj koncepciji i fakturi bile nove, a idejno veoma  napredne za ono vreme.

Mile je slikao i pejzaž. U svojim brojnim predelima kao i u motivima iz seoskog života, on je prikazivao prolazne trenutke atmosfere i večernje svetlosti. Zahvaljujući njegovim pejzažima, taj vid slikarstva ponovo je našao svoje mesto u francuskoj umetnosti.

On i krug njegovih prijatelja ponovo su otkrili sve vrednosti pejzaža kada su odlučili da odu u barbizonsku šumu. Njihov jedini predmet slikanja bila je čarobnost prirode i način na koji se ona usaglašava sa poezijom ljudske duše. Takva je slika „Proleće“ (Pariz, Luvr) koja odiše romantičarskim zanosom. Osim slika Mile je uradio i veliki broj crteža koji se odlikuju snagom crtačkog dara.

U mnogobrojnim pastelima, Mile je ispoljio izvanredno osećanje za boju. Luj Urtik, medjutim, smatra da je prigušen i neutralni kolorit koji su Mileu zamerali, odgovarao seoskoj sredini, životu i tipovima: na isti način, u surom i neutralnom koloritu prikazivao je seljake i Luj Lenen (1593-1648).

Žan Fransoa Milea je teško klasifikovati. On je bio mešavina romantičarskog zanosa i jedne žice snažnog neizgradjenog realizma, ili bolje reći hrišćanskog socijalizma.

Mileova umetnost, takva kakva je bila, hranila je Van Gogovo umetničko nadahnuće na početku njegove kratke ali blistave slikarske karijere.

Umro je 1875.  

 

Komentari
0
Pošalji komentar
sqe PZk
Slažem se sa uslovima i pravilima pisanja pisanja komentara.
Povezane Vesti: