(Kamenko M. Marković) DELO I ŽIVOT ŽAKA LUJA DAVIDA

Izvor: Niški portal | 24-Jul-2020 | 15:30

Pariz, umetnička prestonica sveta, ovog leta nizom prigodnih sadržaja obeležava dva  značajna datuma iz  svoje  zlatne istorije umetnosti; 195 godina od smrti Žaka Luja Davida jednog od najvećih  slikara u istoriji slikarstva i 220 godina od nastanka slike „Madam Rekamije“, kojom se ponosi svaki Francuz.


Žak Luj David  stoji na čelu  novog  pravca u francuskom slikarstvu – klasicizma, koji je došao kao reakcija na preživelu umetnost rokokoa. Luj David se rodio 1748. godine u Parizu. Oko  svoje šesnaeste godine David  već odlično crta i slika. On počinje da pohađa Akademiju svetoga Luke, čiji  je   atelje smešten u  ulici O- Mulen u jednoj staroj kapeli. On tu crta po živom modelu. To je stara esnafska škola čiji statut potiče  još iz  XIII veka. Kada je ispunio nekoliko blokova crtežima, odlučuje da se posavetuje sa Bušeom, slikarem  koga  u to doba kritičari nazivaju „pesnikom ženske lepote“. Fransoa Buše  tada na vrhuncu slave,  umoran, odbija da ga uzme za svoga učenika. Ohrabruje Davida i preporučuje ga Vianu, profesoru Kraljevske slikarske akademije. Luj David  prelazi  1776. iz starog  ateljea  Akademije svetog Luke u Kraljevsku akademiju. Vian, njegov novi učitelj, odlično poznaje  svoj zanat i savesno da podučava kao kakav dobar zanatlija. Nakon tri godine studija, David dobija treću nagradu na  konkursu Akademije. Iste godine David  prvi put napušta zanatsku sredinu da bi prešao u drugu, umetničku. Sledeće godine oseća da je dovoljno siguran i prijavljuje se na konkurs za Rimsku nagradu. Uspeva u prvom delu, pada  u drugom. Marta 1771, skoro  kradom, da  ne  zna njegov učitelj, prijavljuje se ponovo na konkurs. Na „skiciranju“ je jedva prošao, ali samouvereno odgovara svome učitelju, koji želi da ga spreči u daljem takmičenju:  - Naslikaću  svoju  sliku, gospodine, kao i drugi učesnici i videćemo! Tvrdoglav odgovor  mladića koji po svaku cenu hoće da dobije Rimsku nagradu, bez koje nijedan umetnik ne može da počne ozbiljnu  umetničku  karijeru. David  slika „Borbu Marsa i Venere“( Luvr, Pariz). Klasična piramidalna kompozicija, u kojoj nalazimo sve uticaje onoga vremena, a pre svega Bušeov, u ružičastoj i plavoj, pomalo nametljivoj boji. Oružje i oklopi su pozorišni dekor, osvetljenje je scensko, laka faktura je ista  kao i u svim akademskim delima te epohe. Nema ni jednog, jedinog detalja, bilo tehničkog ili ideološkog, koji bi  nagovestio  šta  će jednog dana biti Davidov stil. Samo način kojim daje boju tela, toplo osvetljenje i hladna senka, biće uvek isti kod Luja Davida. Sve je urađeno da  bi zaboravio pouke svojih učitelja, ali nikada nije mogao da odbaci snažno obeležje francuske tehnike XVIII veka. Nije dobio prvu nagradu, dobio je drugu. Ni na konkursu za Rimsku nagradu, 1773, nije bolje sreće.  U to vreme, David dobija Kelisovu nagradu za sliku „Bol“, izražajnu glavu, teatralnu koliko se samo zamisliti može; najzad 1774, njegova trvrdoglavost  i strpljenje su  nagrađeni, i on dobija Veliku rimsku nagradu za „Antioha bolesnog od ljubavi prema Stratoniki“( Umetnička škola, Pariz). Nikada nije bilo manje oduševljenog i više rezigniranog dobitnika Rimske nagrade od Žaka Luja Davida, koji je jednog toplog oktobarskog jutra 1775. pošao u Italiju u društvu svoga učitelja Viana, imenovanog te iste godine  za direktora Francuske škole u Rimu, gospođe Vian i još dva mlada čoveka koji su kao i on bili stipendisti  palate  Mediči.  Ceo  XVI  vek pokazuje neko grozničavo oduševljenje za Rim; i,  u XVII  veku, hodočašće u Večiti grad postaje obaveza za sve evropske umetnike. Genijalni  holandski slikar Rembrant je u to vreme izvanredan izuzetak; ali Klod Loren, Nikola Pusen, Francisko de Zurbaran, Đuzepe Ribera, Dijego Velaskez, i toliki drugi dugo borave u Italiji. Tamo se bogati njihova mašta, ne samo proučavanjem antičkih ruševina već i takmičenjem izazvanim prisustvom tolikih umetnika različitih pogleda na život i umetnost. 


Žak Luj David stiže u Rim zadržavajući se usput. Posećuje severnu Italiju i upoznaje Bolonjce. Oduševljava se Gverčinom  i Karavađom. Koliko  su  na  njega uticali Italijani  XVII  veka vidi  se  po njegovim delima koja šalje u pariski Salon. Parižani su u Salonu 1778. videli „Patrokla“( Muzej u Šeburu) i „Hektora“( Muzej u Monpeljeu), veoma mišićave  muške  aktove  na kojima se lako može videti Karavađov uticaj. Godine  1780. David odlučuje da  napusti Rim, pre nego što nastanu jake vrućine. Kreće za Pariz  jula  meseca  zadržava se  usput kratko  vreme u Firenci, gde na brzinu kopira nekoliko slika, pravi  nekoliko crteža po Veronezeu, pa nastavlja put. Došavši u Pariz, nastanjuje se u Luvru  gde priređuje privatnu izložbu svojih dela. Izložba mu donosi prilično  veliki uspeh, jer  odmah dobija atelje u  Gradskoj  kući. Baca se na posao i radi delo „Belizar prima milostinju“( Muzej u Lilu). Obilato se služi studijama iz Rima: crtežima Trajanovog stuba, sarkofaga, skulptura svih vrsta i iz svih doba, jer još nije dovoljno  jak u arheologiji. Ova  velika slika je kompromis između strogosti  antike i duha  XVIII veka.  A  24. avgusta Žak Luj David  je primljen  u Akademiju. Javlja radosnu  vest svojoj majci, koja je odsutna iz Pariza, i dodaje: „... Pa ipak, bogat sam samo slavom“. Naklonost francuske  mladeži pridobija novinom svojih umetničkih shvatanja.  


Luju Davidu je sada trideset i tri godine. Njegov položaj je siguran. On pomišlja na brak. U Rimu se upoznao sa mladim Parižaninom, gospodinom Pekulom, sinom jednog preduzimača, upravnika kraljevih zgrada. Po povratku u Pariz, David je bio predstavljen porodici Pekul koja stanuje u  Ulici di Kok. Tu su veoma bogati građani, vlasnici mnogobrojnih nekretnina, i David se veoma brzo odlučuje da zatraži ruku gospođice Šarlote- Margarite Pekul. Njoj  je tek osamnaest  godina, nije nimalo lepa ni privlačna, ali za Davida je  brak...“karijera.“ Žak Luj David, podozriv, plah, nespokojan, čovek tankih nerava, nije, izgleda, znao da izgladi mnogobrojne nesuglasice koje su svakodnevno izbijale između njega i žene za vreme njihovog dugog zajedničkog života. David radi portrete tašte i tasta: „Gospođe Pekul“( Luvr, Pariz) duhovite  i bogate, namrštena lica, sa pregršt dijamanata i bisernom ogrlicom oko vrata. Čipka na njenoj  haljini čarobno je naslikana. „Gospodin Pekul“(Luvr, Pariz) gotovo je dvorski čovek, pogled  mu je lukaviji  od pogleda dvorjana, a njegove velike šake, potpomognute osmehom, znale su da zarade zlato, miraz Šarlote- Margarite, njihove kćerke.  
Septembra 1784. Žak Luj David, njegova žena i njegovi  učenici kreću  na put u Rim. Posle jedanaest meseci rada  David završava sliku „Zakletva Horacija“( Luvr, Pariz).  Na njoj je prikazao alegorijski lojalnost tri staleža u Skupštini pred revoluciju. David  poziva  publiku  da dođe i vidi sliku u njegovom ateljeu. Uspeh je ogroman. Sve što je od značaja u Večnom gradu defiluje pred slikom. Morala je biti postavljena stalna straža na  Trgu  naroda, da  bi se kontrolisala masa ljudi koja želi da vidi sliku. Još zorom stavljaju bukete cveća pred majstorovim vratima, čitava povorka ljubitelja umetnosti  preplavljuje  prostrani  atelje. I sam papa, koji ne može da napusti Vatikan, želi da vidi sliku o kojoj  čitav Rim govori. Zahteva da mu je donesu, ali je ona već poslata u Pariz, gde treba da bude izložena u Salonu 1875.  Da bi se ocenio nečuveni utisak koji je učinila „Zakletva Horacija“ na parisku publiku, treba dobro da  se  razume atmosfera  onoga doba.  David je potpuno svestan onoga što se događa oko njega, onoga  što se priprema i oduševljenje se rađa. On  čuje kako pucaju stari okovi i oseća kako polako raste u njemu volja i potreba za stvaranjem. Njegova klasa treba da pobedi ili da umre. Ta izvesnost preobražava i Davida i njegovu umetnost.  U očekivanju  da njegova klasa  osvoji vlast, David  mora da zarađuje i da prima narudžbine  ma  od koga  one dolazile. Mora da uskladi svoj slikarski ideal sa idealom ljubitelja umetnosti. Taj  podvig mu  savršeno  uspeva  u „Ljubavi Parisa i Jelene“( Luvr, Pariz), na  slici koju je naručio kont d’ Artoa 1787. Prizor se odigrava u sali  karijatida u Luvru. Crtež je savršen, kompozicija besprekorna, boje davidovske. U Salonu 1787. David je izložio „Sokratovu smrt“( Metropoliten, Njujork).  Delo bi svakako činilo čast Atini  u doba Perikla. Takav značaj imala je i slika „Liktori donose Brutu  tela njegovih sinova“(Luvr, Pariz), naslikana godinu dana uoči Revolucije. Slikarske vrednosti „Bruta“ potisnute su u pozadinu. Umetnička pitanja su trenutno  svesno  zapostavljena. Bitno  je o čemu Brut razmišlja pred  statuom Rima, kome je žrtvovao život svojih sinova, izdajnika otadžbine. Vidi se samo Brutovo rodoljublje, građanska  svest  toga oca koji  zna  da  savlada  svoja osećanja i da ima u vidu samo dobro Republike. Tokom 1790. Luj David nastavlja da radi još većom žestinom, slika brojne portrete, među kojima se  osobito ističe “Markiza d’ Orvilje“( Luvr, Pariz). Ali ono čime je te godine prvenstveno okupiran jesu pripreme za sliku „Zakletva  u dvorani  Že de Pom“, kompozicija koju  je naručila  Ustavotvorna skupština. Veran  svojoj  metodi, on  ličnosti crta gole, potom ih oblači  pa ih grupiše. 
Luj  David  je  politički  izgrađen. Revoluciji se priključio sa iskrenim oduševljenjem, kao jakobinac i Robespjerov prijatelj.Sedamnaestog septembra 1792. izabran je za poslanika u Konventu. Mesec  dana  kasnije, David  je imenovan za člana Komisije za umetnost, a zatim i za člana Komiteta za narodnu prosvetu. U Konventu, David  glasa za smrt Luja XVI. Šarlota-Margarita Pekul, njegova žena, čije bogatstvo potiče od kraljevih zgrada, ne može da prihvati da i dalje bude supruga jednoga od kraljevih ubica. Odmah  pošto joj  je muž glsao, ona odlazi  u roditeljsku kuću. Sa sobom odvodi dve kćeri, a Davidu ostavlja da  brine o dvojici njihovih sinova. Brak supružnika David razveden je 1793. godine.
Godine 1800, David slika nekoliko vanrednih portreta. Najslavniji je  „Gospođica Rekamije“(Luvr, Pariz) koji je ostao nedovršen, mada je savršen u svojoj „nedovršenosti“. Ova divna slika predstavlja savršenu ravnotežu između dva veka. Uprkos klasičnoj ozbiljnosti kompozicije, ona gotovo rokokoovski ističe samu ženu. Madam Rekamije kao da predstavlja  otelotvorenje ženstvenosti, toliko je lepa, tako izazovno deluje, i tako  svesno ispoljava svoju privlačnost. U muškom, politički realističnom  Napoleonovom  svetu, ona još uvek ostaje boginja i čarobnica. Ona više nije u pozi Kleopatre ili Armide -- samo je obična žena, Žan- Fransoaz Rekamije.  U Parizu sam čuo  od  jednog profesora sa Sorbone da je  Andre Malro za „Gospođu Rekamije“ kazao da ona predstavlja   nešto bez čega Francuska ne bi bila to što jeste.
Šesnaestog jula 1803, David dobija  orden Legije časti, a nešto kasnije porudžbinu za sliku koja treba da  predstavi „Krunisanje  Napoleona I“, kao  i drugu jednu porudžbinu istog  obima „Predaja  zastava“.  Car  dekretom imenuje „Gospodina Davida„ svojim prvim slikarem. Obasut  počastima, slikar  se sav predaje poslu i završava „Krunisanje“.  Niko  ne bi bio kadar da pobroji sve  neugodnosti koje su iskrsavale tokom  trogodišnjeg  rada na ovom  platnu velikih  dimenzija. Gospođa Majka je u Rimu  za vreme svečanosti, pošto  je u trajnoj zavadi sa sinom, ali on ipak zahteva njeno prisustvo na slici krunisanja. Papa je prvobitno naslikan u sedećem položaju, s mršavim rukama na kolenima, dok Napoleon sam sebe kruniše. Takva se kompozicija nije dopala  Njegovom  veličanstvu  pa zahteva  od svog slikara da bude  predstavljen kao kakav visoki sveštenik, a što se tiče pape, i njemu treba dati neku ulogu. Papa je naslikan sa podignutom desnom rukom, kako blagosilja Napoleona dok ovaj kruniše Žozefinu. Napoleonove  sestre, uz  more  suza i padanja u nesvest, izborile su se za mesto na slici  u  ulozi  dvorskih dama, ukrućene  i tek  naučenom  držanju. “Krunisanje“ je jedna raskošna galerija od  sto pedeset nezaboravnih portreta.  Rezultat  dostojan divljenja.  Tokom rada na ovoj  slici David  je često  odlazio  u Luksenburšku palatu, gde  je proučavao „Istoriju Marije Mediči“, sjajnu Rubensovu tvorevinu. U „Krunisanju“ se  uočavaju izvesna  traženja boje, traženja  oblika u bogatom drapiranju tkanina, koje su svakako u vezi sa Rubensom. Purpurni veluri, sateni, zlato, perje, kopče i nakit su majstorski izvedeni, uprkos čestim ispadima naslikanih ličnosti. Kad je slika završena, Napoleon i Žozefina, ceo dvor, jedan odred konjice i muzika došli su u ispražnjenu  kapelu  dvorca Klini, koju je David  pretvorio u atelje, da vide sliku.  Napoleon je bio oduševljen  kompozicijom.  Kao  nekada u Rimu, ljudi dolaze u atelje da  se dive slici i polažu  cveće. Slikar  se smeška, pokazuje se zadovoljnim, ali nije baš sve tako sjajno. David  je  iz svog džepa  utrošio novac potreban za izradu slike. Obećano mu je 100 000 franaka, a dobija  samo komplimente. Na kraju slikar je dobio samo 60 000 franaka. Slikar Žak Luj David  dobija  titulu  oficira Legije  časti, koja je nasledna. Stiče pravo na livreju i grb. I to kakav grb! Paleta na kojoj se vide ruke Horacija koji visoko drži mačeve svojih sinova, ispod palete krst legije časti, a iznad nje šešir ukrašen perjem i kopčama.    
Salon 1812. označava  početak  nemilosti  u koju  pada David  kao umetnik. Ljudi kao što je kont Fransoa de Nant ne žele više da se sećaju grčkih i rimskih  heroja, njihove istorije i njihove umetnosti. Te godine Teodor Žeriko izlaže  platno „Oficir gardijskih lovaca“ (Luvr, Pariz) i David, iznenađen, uzvikuje pred tom bučnom  slikom:“Odakle sad  ovo, ne poznajem  ovaj  način  slikanja“! To  delo je vesnik  jedne nove  umetnosti. To je klica romantizma. David  se povlači u sebe i polako završava svog „Leonidu“. Izložen  u Davidovom  ateljeu  1814. „Leonida“ ne zanima nikoga. Napoleon se vraća sa  Elbe i nakratko posećuje Davidov atelje. Dugo se divi slici i želi da ona krasi Vojnu školu.  Za uspomenu na svoju posetu odlikuje slikara Velikim krstom Legije časti.

 
A onda evo Restauracije. Zakon protiv kraljaubice prisiljava slikara da napusti Francusku. Njegova imovina je konfiskovana, oduzeta su mu građanska prava i titule. Osuđen je na večno izganstvo. On traži da u Italiji provede svoje poslednje godine života; i pored papine intervencije, ta mu je molba odbijena. Može da dobije pasoš samo za Belgiju. U Briselu provodi  deset godina koje su mu ostale da proživi. Tamo nalazi stare prijatelje i prva pisma iz Brisela ne odaju čoveka koji je nesrećan. Okružen poštovanjem; Belgijanci mu se dive, dobronamerna radoznalost  stranaca na proputovanju laska mu. Svako želi da poseti njegov atelje. Priređuju večere,  prijeme u njegovu čast.  Nastavlja da slika odlične portrete, a zatim se svom žestinom baca na svoju poslednju sliku „Venera i Gracije  razoružavaju Marsa“ ( Muzej u Briselu). To je platno namenjeno  dobrim  briselskim i pariskim građanima iz 1824. godine. Od antike ostaje još samo ime. Venera i Gracije mogle bi sasvim dobro da budu obučene  i u trubadurske odore.  David prelazi, i protiv  svoje volje, u hibridni  romantizam, na najveću radost svojih  mnogobrojnih  obožavalaca.

 
Žak Luj David je bio veoma iskusan ali u osnovi veoma hladan umetnik i njegovo „klasično“ slikarstvo nije ni dirnulo ono što je bitno u antičkoj umetnosti. Njegove kompozicije su, u stvari, izvrsno nacrtane, pa zatim obojene figure. Ali se zato u njegovim delima jasnije nego ikada u umetnosti verno ogledaju društvena zbivanja. Za vreme diktature jakobinaca svoju privrženost prema revoluciji je ispoljio u slici „Mrtvi Mara“ ( Kraljevski muzej  lepih umetnosti, Brisel). Za vreme direktorijuma  i konzulstva, kada su francuske čete pošle pod Napoleonom po Evropi i Africi, slikao je kompozicije s temom iz antičke istorije, od kojih je najpoznatija „Otmica Sabinjanki“(Luvr, Pariz). Kada se Napoleon proglasio za imperatora, David je postao zvanični slikar dvora i pored  čitavog  niza portreta  istaknutih  ličnosti toga vremena naslikao  je  i  dve  velike kompozicije „Krunisanje“ i Deoba zastava“, o kojima je  već bilo  reči.


Žak Luj David  umro je 29. decembra 1825. godine. Davidova bolesna žena i njegova deca mole  francusku vladu da dozvoli da se telo slavnog slikara prenese u njegov  rodni grad. Sasvim  neočekivano,  molba  je odbijena. Čega se  mogao u tom  času  bojati gospodin  de Vijel, predsednik Vlade?  Žak Luj David, član Konventa, umro je odavno.  Kosti velikog Luja Davida ostale su u crnici Rubensove otadžbine, samo je Davidovo srce sahranjeno  u grobnici  njegove  žene  na groblju Per - Lašez u Parizu. (Pisac ovih redaka stajao je zadivljen pred tom raskošno oblikovanom  grobnicom).

 
Žak Luj David  naslikao je značajan broj velikih kompozicija. I mnogi su drugi, bez sumnje,  radili  velike kompozicije  poput Rubensa, Rafaela, Veronezea, Lebrena i Delakroa. Ovi  koje sam spomenuo  radili  su ih  tako  da ostavljaju  večiti trag u ljudskom sećanju. Koji  je najveći  od  tih  velikih, tako različitih  ljudi? Svako  to može da odluči  po svom  ubeđenju, prema  sopstvenom temperamentu  koji ga navodi da se opredeli za Rubensovu plodnu, zračeću, gotovo veselu obilnost, Rafaelovu blagu dostojanstvenost i njegov euritmijski red, Veronezovu rajsku boju kao  u smiraj dana, Davidovu ozbiljnu i oštru strogost, ili dramatičnu i skoro literarnu Lebrenovu rečitost. Nijedan  od  ovih  ljudi  ne  bi  se mogao zameniti; stremeći sličnome cilju, svi  su  oni  primenjivali  različita  sredstva, proistekla  iz  njihovih  ličnih priroda.
 

Komentari
0
Pošalji komentar
yAp K65
Slažem se sa uslovima i pravilima pisanja pisanja komentara.
Povezane Vesti: