Toksična pozitivnost i posao nastavnika u 2020. – nije OK!

Izvor: Niški portal | 12-Oct-2020 | 10:52

Bez prava glasa o tome kako će se raditi u vanrednim okolnostima. “Osuđeni” da biraju između svojih đaka i svoje dece. U obavezi da rade paralelno sa decom koja su u učionici i sa onima koji su se opredelili za nastavu onlajn. Za isti novac, rade duplo više.

Za mnoge zaposlene u obrazovanju (ne samo u Srbiji), ovo je “novo normalno”. I stvarno je lepo kad vam kažu da ste vi hrabro poneli veliki teret čitave situacije. I lepo je kad kažu da nastavnici mogu da urade gotovo sve. I baš baš je lepo kad vam neko, na televiziji ili lično, bio kolega, roditelj đaka ili ministar, kaže da odlično radite svoj posao.
Ali, znate li šta bi bilo još lepše? Da je nastavnicima obezbeđena adekvatna podrška i pomoć da izguraju to “novo normalno”. Da im je data mogućnost da kažu “ja spadam u rizičnu grupu, radiću od kuće”. Da su, na kraju, adekvatno plaćeni za sav dodatni posao koji moraju da obavljaju.

Na sajtu WeAreTeachers ovu situaciju opisali su kao “toksičnu pozitivnost”.

Šta je toksična pozitivnost?
To je otprilike ono kad vam neko kaže “Ma ćuti, moglo je i gore da bude.” ili “Gledaj na to sa pozitivne strane.” Kad se fokusirate na pozitivno, a odbijate, poričete ili negirate ono negativno. U teoriji, to zvuči kao optimizam, ali u stvarnosti, to je guranje loših emocija i problema pod tepih.

U školi, toksična pozitivnost može se opisati kao situacija u kojoj vam nadređeni govore da morate da čuvate svoje živce, da ne dozvolite da vas previše uzdrma sve što se događa na poslu i da pazite na sebe, a kad se pojavi besan roditelj ili inspektor, ostajete sami na vetrometini.

Može se opisati kao situacija u kojoj je hodnik pun ohrabrujućih postera, dečjih osmeha, upozorenja o značaju higijene, a onda kad kroz taj hodnik prođete do kupatila – tamo nema sapuna.

Može izgleda kao poruka nadležnih koji hrabre i hvale nastavnike pozivajući ih da ostanu pozitivni, dok se uopšte ne bave dubljim temama koje su stvarno važne, bilo da je reč o koroni, obrazovnom sistemu, načinu zapošljavanja, jednakosti, platama…

Toksična pozitivnost ne pomaže nikom. A da bi prestala da se širi, oni prema kojima je usmerena moraju nešto da preduzmu.

Nastavnici moraju da prestanu da svoj stres, dupliran posao i rizik kojem se svakog dana izlažu nose kao orden časti.
Iako jeste lakše za situaciju kriviti, društvo, obrazovni sistem, ministra, vlast, to nikom neće pomoći. Ni u ovoj ludoj 2020, a ni kasnije. Zato je vreme da nastavnici prestanu da padaju na laskanja i da se hrabre do iznemoglosti. Da rade noću, vikendom, pre i posle podne.

I bez obzira na to što je ova 2020. potpuno izmakla kontroli i što je jedina sigurna stvar to da ništa nije sigurno, evo pet stvari koje bi trebalo da uradite. Umesto stava “Mogu ja da postignem sve.” preuzmite stav “Mogu da postignem sve ono za šta sam plaćen.”

1. Prestanite da na posao dolazite ranije i ostajete više nego što je potrebno.
U pojedinim školama postoji pasivno-agresivno takmičenje oko toga ko je radio duže (što i ne mora da znači da je radio više). To treba da prestane.

U redu je doći u školu ranije ako osećate da ste tad najproduktivniji i taj tempo vama odgovara. Ali ako se ujutru budite, u žurbi spremate i jurite da biste bili tamo ceo čas ranije jer mislite da to tako mora – nemojte. Isto važi i za ostajanje posle nastave i školskih obaveza. Neki od nas imaju decu, prijatelje, treninge, obaveze ili jednostavno žele vreme za sebe.

2. Prestanite da svakog dana nosite posao kući
Znam nastavnike koji su za prvomajske praznike nosili kontrolne zadatke kući da bi ih pregledali i ocenjivali. Znam mnoge takve nastavnike. Ja sam ih čak nosila u torbi da bih mogla da ih izvučem i pregledam po jedan ili dva dok sam u redu za kasu u marketu. Više ne. Ocenjivanje ne treba da vam oduzme vreme sa porodicom, a isto važi za druge školske obaveze. Uostalom, velika je verovatnoća da komentare koje subotom uveče pišete uz svaki zadatak niko neće ni pročitati.

3. Prestanite da radite više samo zato što se to očekuje od vas
Stvarno se trudim da eliminišem tu frazu “moram da” iz svog rečnika. Moram li da spavam samo četiri sata dnevno da bih svakog jutra imala besprekorne pripreme za časove tog dana? Ne znam. Samo znam da to ne želim. Što dublje tonete u sva ta moranja, to vam se veći otpor prema poslu rađa, a to je najčešće razlog zbog kog nastavnici odustaju od ovog posla. Da, mi jesmo uzori. I da, mi brinemo o svojim đacima. Ali to ne znači da treba da žrtvujemo da bismo učinili više za druge. U redu je reći ne. I to je upravo ono što treba da počnemo da radimo da bismo sačuvali sebe.

4. Tražite pravo glasa
Ali ne na društvenim mrežama. Pokrenite se. Ako smatrate da predloženo rešenje nije dobro, dajte svoj predlog. Ako su vam u vašoj školi, lokalno, nametnuta rešenja koja ne želite, borite se protiv njih. Okupite kolege. Recite “ovako ne treba da se radi” onda kada u to stvarno verujete. Predložite bolji način. Budite uporni kao što su uporne naše kolege iz jedne beogradske škole koje se bore jer veruju da njihova škola zaslužuje bolje. Na stranu ko je u pravu. Važno je to da se ne diže glas na društvenim mrežama, a ćuti tamo gde treba da se digne glas.

5. Na kraju dana, posao učitelja i dalje je upravo to – posao. I sasvim je u redu na njega tako gledati
Mnogo smo puta ponovili koliko je posao vaspitača i nastavnika poseban jer vam za trud vraća u mnogo važnijoj i vrednijoj valuti od dinara. Ali, to je i dalje posao, onaj od kog treba da se (pre)živi i koji treba da nam ostavi vremena i za život van njega. Sve dok vi vikendima pripremate časove, noću pregledate kontrolne, popodne upisujete beleške u e-dnevnik jer tokom časa niste stigli, to nije posao. To je posao koji je progutao život. I sve što ste propustili neće se vratiti.

Moguće je voleti svoj posao, voleti đake, ali ipak ostaviti posao tamo gde mu je i mesto posle osmočasovnog radnog dana, pet dana u nedelji.

Izvor: Zelena učionica / We Are Teachers

Komentari
0
Pošalji komentar
JTT Xw5
Slažem se sa uslovima i pravilima pisanja pisanja komentara.
Povezane Vesti: