Željana Radojičić-Lukić: Učitelj je najinovativniji udžbenik

Izvor: Niški portal | 01-Mar-2017 | 09:27

Željana Radojičić-Lukić je učiteljica u OŠ"Milan Rakić" Mionica. Direktorka je Dečjeg obrazovnog centra "Čarobno selo" i Dečjeg međunarodnog festvala "Kreativna čarolija". Donedavno je bila i pomoćnik ministra prosvete, nauke i tehnološkog razvoja.

Učiteljica Željana je i doktorand na dva fakulteta. Jedan je Učiteljski fakultet u Beogradu, a drugi je Fakultet za turizam i hotelijerstvo, takođe u Beogradu.

Idejni je tvorac koncepta učenja pod vedrim nebom "Čarobno selo" u Banji Vrujci koji je imao finansijsku podršku UNICEFA. Ovaj ruralni dečji obrazovni centar namenjen je aktivnom usvajanju funkcionalnih znaja i dobro se uklapa u potrebe učenika koji borave u Banji Vrujci na izletu, ekskurziji, rekreativnioj nastavi i letnjem kampu, ali i onima koji se nalaze na letovanju sa porodicom.

 

            

Autor je međunarodnog festivala Kreativna čarolija“ , koja se organizuje od 2005. u Mionici i Banji Vrujci čiji je cilj  druženje dece osnovnoškolskog uzrasta u cilju razmene saznajnih  iskustava ruralne i urbane sredine kao i podsticanju kreativnosti kod ovog uzrasta.

Autor je mnogih naučnih radova i programa za stručno usavršavanje.

Poželeli smo da pitamo učiteljicu Željanu o nekim temama koje su aktuelne u svetu prosvete a i da nam kaže ona sama ko je "kreativna učiteljica" u stvari.  Aktuelnih događaja je mnogo, počev od promena u zakonu do nemilih događaja koji ne priliče jednoj obrazovnoj branši, preko nezainteresovane i nemotivisane dece, do raznih "modela i načina rada" koje neguju pojedine škole, a koji nam ne služe na čast...

 

Niški portal je razgovarao sa Željanom, "kreativnom učiteljicom":

    1. Vi ste učiteljica i još mnogo toga, mnogo titula, puno angažovanja, naučnih radova, autorskih projekata, ali rekla bih da vam je najdraži poziv baš taj, biti u učionici. Da li ste zaista najsrećniji u učionici?

Da, apsolutno sam najsrećnija unutar učionice, jer biti učiteljica za mene je uvek podrazumevalo biti čarobnica, kojoj je prirodno da bude nasmejana i kad joj do toga nije, da ima razumevanja i kad za to nema argumenata, da ume da probudi i nadogradi  kretivnost i kada deluje da je to nemoguće.
Biti učiteljica znači razvijati se sa svakom novom generacijom đaka. Bivati bolja u svakom pogledu. Ja, recimo, nisam imala potpuno isti pristup kod svake moje bivše generacije učenika. Prosto sam prirodno pratila njihov senzibilitet i prilagođavala svoje metode rada njihovim potrebama. Svaka generacija ima neke svoje specifičnosti i ne možemo istim pristupom da izvučemo maksimum iz svakog učenika. Potrebno je svakodnevno analitičko praćenje ponašanja, razvoja i napredovanja svakog pojedinca. To je, verujte mi, sa jedne strane beskrajno izazovan angažman, ali sa druge strane potrebno je mnogo truda i strpljenja. Neki učenici su prvog dana otvorene knjige koje se lako čitaju, negde je potrebna neka sitna intervencija, popravka, promena nekih ilustracija i to je to. S drugima to ide mnogo teže, jer jezik na kojem su neke knjižice pisane teško je dešifrovati, pa su i intervencije sporije, ali su zato rezultati lako uočljivi. Postoje i one knjige koje, prosto, mi moramo ispočetka da pišemo da bi se sutra uopšte čitale i to su učiteljske knjige izazova, jer sve što u njima nastane, tokom četiri godine mlađih razreda, sve je zasluga učiteljice. 


    2. Kako pronalazite motivaciju u procesu rada? Jasno je da svaki učitelj mora da je pronađe jer se radi o deci, ali kada nešto ne podržavate i ne mislite da tako treba, šta uradite tada? Da li ste zadovoljni udžbenicima? Mnogi roditelji kažu da ima štamparskih grešaka, duplih stranica, nerešivih zadataka, bar ne na tom nivou…

Motivacija su moji učenici i njihovi osmesi.  Ti osmesi, iza kojih se krije pogled pun očekivanja i radoznalosti, obavezuje. Zbog njih se moraš truditi da svakog dana budeš drugačiji, da ih iznenadiš i zato sam pobornik izbegavanja ustaljenih šablona. Deca vole neočekivano, vole iznenađenja, vole da se susreću sa novim nastavnim sredstvima, vole da probaju nešto novo, vole da izađu iz učionice, vole da upoznaju drugu decu, druge odrasle ljude, poznate ličnosti, da putuju. Sve to mora učiteljica da osmisli, i njihovo druženje sa novim drugarima, i novo nastavno sredstvo, i putovanja. Takve učiteljice se prirodno poštuju, sećamo ih se decenijama, pominjemo ih, jednom rečju divimo im se. Istina je da se takve učiteljice godinama i umore, zasite, da požele da se oprobaju u nečemu drugom, ali ako su istinski privržene pedagoškom poslu, njihovo utočište je uvek učionica. Imala sam priliku da se oprobam u nečem drugom, da iskoračim iz učionice, nemam problem da to ponovo uradim, ali ono što jeste istina je, da sam najsrećnija, najispunjenija i najbezbrižnija u učionici kao oazi iskrenosti i radosti.
Kada su u pitanju školski udžbenici, ne bih im pridavala neku važnost. Oni jesu neophodno sredstvo za rad, ali nikako nisu presudni. Mladim kolegama jesu, i možda je jedino zbog njih potreban dobar udžbenik, ali za nas sa ozbiljnim stažom u učionici, udžbenik ne može da naruši kvalitet nastave, baš kao što ne može ni da ga unapredi. Učitelj je najinovativniji udžbenik i od njegove pedagoško metodičke visprenosti zavisi i kvalitet nastave.
Istina, postoje i štamparske greške, veliko je tržište udžbenika, pa je prirodno i da su češće, nego što se to dešavalo kada smo imali jednog izdavača. Ja tu ne vidim nikakav problem, svako ima pravo da odabere najbolji udžbenik i ukoliko je odabrao baš taj sa obiljem grešaka, sam je za to odgovoran. Učitelji i nastavnici se, nažalost, često opredeljuju za izbor udžbenika na osnovu neke spoljne motivacije, kao što su pokloni, manji ili veći i to nije dobro, ali je dobro da je manji procenat onih kojima su ti spoljni podsticaji presudni pri odabiru udžbenika.

 

             

 

    3. Mnoge evropske zemlje visokog standarda, Norveška je recimo primer, imaju školski sistem koji obrazuje kroz igru i opuštenijim pristupom. Kod nas je trenutno “ni na nebu ni na zemlji”. Nekada je učitelj bio poštovan i strože se pristupalo vaspitanju i obrazovanju, a iznedreni su kadrovi koji znaju da reprodukuju znanje, a praktično su prilično slabi. Na drugoj strani, u današnje vreme, pristup je slobodniji, rekli bismo da su veća prava dobila deca, a na uštrb nastavničkih. Kakvi će kadrovi postati ti učenici, kako biste nam Vi to objasnili?


Ne bih se složila da je naš obrazovni sistem ni na nebu ni na zemlji. Istina je da je nešto zarđao, ali mi još uvek možemo da kažemo da imamo itekako uređen obrazovni sistem. Istina je da škripi na sve strane, da u nekim nivoima obrazovanja i koči, ali predškolski i mlađi osnovnoškolski nivo obrazovanja su svetle tačke i one nam mogu biti reper za nadogradnju ostalih nivoa obrazovanja. 
Ako uporedimo različite uspešne i manje uspešne sisteme obrazovanja, doći ćemo do podataka da ne postoji univerzalni pristup učenju i podučavanju koji je najbolji i nezamenljiv i koji je visoko zastupljen u uspešnim svetskim sistemima. Postoji skup različitih pristupa zasnovanih na aktivnom i celovitom učenju, igri i slobodi izbora. Da bi se neki, od tih inovativnih pristupa, i kod nas primio, neophodna je dosta veća autonomija obrazovnih ustanova i to je, možda, matrica po kojoj treba da pokušamo da unapredimo srpsko obrazovanje.
Kroz povećanu autonomiju škola, odnosno mogućnost da direktori i prosvetni radnici sami mogu da kreiraju nastavne planove i programe na nivou svoje škole, i da to bude bar 40 % u odnosu na propisani standard, kao što je to praksa u nekim uspešnim obrazovnim sistemima, imali bismo mogućnost i uvođenja celovitog pristupa učenju u srpski obrazovni sistem. Smatram da je integrativna nastava, odnosno integracija nastavnih sadržaja iz različitih predmeta i spajanje tih sadržaja u jedinstvenu celinu, najbolji način da deca na celovit način spoznaaju svet oko sebe. Kombinacija integrativne nastave i ambijentalnog učenja je pravi recept, a to odgovorno mogu da tvrdim iz vlastitog iskustva. Istina, to zahteva veliku i temeljnu pripremu nastavnika i učitelja, ali rezultati su nemerljivi.
Moj stav je da je „igra“ okosnica celovitog integrisanja nastavnih sadržaja u najranijem školskom periodu i to su te mirođije, kako se kaže u mom kraju, za nekoga ko se u sve meša, koje su neizostavne ako želimo da naša nastava bude zanimnjiva, uspešna i inovativna. Naravno, svako preterivanje vodi u haos i odatle mnogo razočaranih nastavnika koji su se oprobali u korišćenju ovog inovativnog modela, ali nisu umeli da igru unutar njega smisleno doziraju. Znate, mirođija je divan začin, ali moramo imati meru, tako je i sa igrom kao sastavnim delom celovitog pristupa učenju. Samo vrhunski kuvari znaju da odmere i izvuku najbolje iz tog začina, isto kao i vrhunski učitelji koji umeju da doziraju igru prilikom aktivnog usvajanja znanja i da ga oplemene njome u pravom momentu, bez stvaranja nekontrolisanog haosa.
Da bi ovakav pristup učenjeu postao praska svih učitelja i nastavnika, potrebno je reformisati postojeće nastavne planove, rasteretiti ih, osvežiti savremenim sadržajima i vratiti im nacionalni identitet koji je odstranjen iz njih pod opravdanjem praćenja svetskih trendova, što je samo, naravno, izgovor za marginalizaciju ćiriličnog pisma i drugih sadržaja kojima se stiče osećaj pripadnosti svom narodu.


    4. Jasno je svima da je porodica baza svega, ali kako motivisati dete kad ono odrasta u okruženju gde sve funkcioniše principom snalaženja. Ko se kako snađe. 

Motivacija dolazi iznutra, kako negativna, tako i pozitivna. Učitelj može i negativno da motiviše, sigurna sam da je takvih kolega neznatan broj. Od nas se očekuje da motivišemo, da pokrenemo, da probudimo. Nekada nam to polazi za rukom, nekada teško, nekada nikako. Najbitnije je da se trudimo, da ne odustanemo ni od jednog učenika, jer nije isto probuditi darovito i radoznalo dete i ono koje je uspavano,  nezainteresovao i razočarano. Meni je najveći izazov da se uhvatim u koštac sa ovim drugim tipom deteta i da iz njega izvučem maksimum, ali nikako ne zapostavljam ni ove druge, jer i oni zbog nedostatka motivacije lako prelaze iz tipa radoznalog u tip nezainteresovanog i to ne smemo nikada da dozvolimo. To su najčešće greške mladih učitelja.

 

    5. Nemilih je događaja u poslednje vreme, kako u svim sferama, tako i u prosveti. Rukovodeći kadar je često nestručan i bez iskustva u vođenju jedne takve ustanove kao što je škola. Pojedine škole koje su nekada brojile i po šest i sedam odeljenja po razredu sa po 35 učenika, sada, ne samo zbog manjeg nataliteta, već zbog neadekvatnog upravljanja rukovodećeg kadra, gube učenike i pred zatvaranjem su. Kako Vi to komentarišete?

Znate kako, kako reče jedan moj kolega, svaki kolektiv ima direktora po svojoj meri, niti boljeg, niti goreg. Nastavničko veće glasa ili ne glasa za direktora i retke su škole koje imaju direktora kojem nastavnici nisu dali podršku. Istina je da ima i takvih, ali to je mali procenat. Pitanje je zašto nastavnici pre daju glas kolegi za kojeg znaju da nema svoj stav, da je sklon da prati liniju manjeg otpora i da ima nedostatak liderskih i menadžerskih kompetencija? Odgovor znamo, i vaši čitaoci i ja, ali neki kolektivi su odabrali da prate tu liniju manjeg otpora, da ne talasaju i da očekuju za uzvrat da im se gleda kroz prste. U takvim kolektivima najčešće i dolazi do eskalacije nasilja među učenicima, ali i neobjektivnog vrednovanja i stavranja privida visokih učeničkih postignuća. Ima načina da se ove pojave leče i totalno suzbiju, ali dobro je da su one još uvek usamljeni slučajevi, a nikako ustaljena slika naših škola, barem se nadam.

 

    6. Nemili događaji su postali, što smo mislili da se nikada ne može dogoditi, i fizički obračuni kako među učenicima, tako I među nastavnicima. Kako je neko sebi dozvolio da se fizički obračunava, kao nastavnik, pred decom, u školskim prostorijama, sa dnevnikom u ruci gde piše ocene deci?


Reč je o sporadičnim slučajevima i ne bih tome davala neku važnost.

 

    7. Kako smo dozvolili da postoje, u narodu nazvane, “snobovske škole” ? To su škole kako kažu neki roditelji, one gde idu deca iz bogatih porodica. Ali to nije glavni problem što su deca iz bogatih porodica! Glavni problem je što su roditelji te dece finansijski moćni I samim tim uticajni, a kao takvi oni vrše pritisak na školu i zahtevaju dobre ocene za svoju decu. “Običan” nastavnik ide linijom manjeg otpora, popušta I mi imamo gomilu nezasluženih odlikaša jer je u životu “najbitnije” kako se ko snađe. Kako zaustaviti sve to?


Odgovor u prethodnom.

 

    8. Deca imaju pravo da bojkotuju nastavu. Imaju organizovane I razrađene modele ponašanja. Nastavnik može samo da ćuti. Bilo je slučajeva u praksi, ne tako davno, da je učenik iz zabave, kažu, ošamario nastavnicu radi opklade. Da li mislite da bi norveški sistem školovanja bio primenjiv kod nas u ovakvom abijentu? Problemi dosežu daleko. Njihovi koreni su socijalne prirode, egzistencijalni… Kako dalje?

U Norveškoj norveški, u Finskoj finski, a u Srbiji može biti uspešan samo srpski sistem. E sada, da li već imamo dobar srpski sistem obrazovanja ili je potrebno da ga unapredimo samostalno ili uzimajući najbolje delove pojedinih sistema i prilagođavajući ih srpskim uslovima, to je stvar izbora resornog ministarstva. Istina je da nisam optimista po tom pitanju, ali to je samo moj subjektivni osećaj.

           

 

    9. Da se varatimo na Vaš rad. Idejni ste tvorac “Čarobnog sela” i učenja pod vedrim nebom i autor međunarodnog festivala “Kreativna čarolija”. Kako je sve krenulo? Šta je bilo pokretač priče? Na kakve ste probleme nailazili? 

Čarolija je pokretač. Nema tu neke filozofije, postoji samo ogromna želja da se unapredi dečje stvaralaštvo, sa jedne strane, i da se napravi održiv model neformalnog obrazovanja, sa druge strane. Istina, u početku je bila želja da se osmisli koncept, isključivo, neformalnog obrazovanja, u poslednje vreme sve sam sigurnija da je to savršen koncept za formalni sistem obrazovanja i sigurna sam da ću svojim delovanjem i delovanjem mojih kolega istomišljenika, u tom naumu i uspeti, barem na polju privatnog obrazovanja.
Ideja da se upustim u takvu čaroliju stvaranja došla je iz moje prirodne radoznalosti i želje da kreativnost stavim u službu učenja. U samom začetku te ideje, pošla sam od važne činjenice, da mi odrasli znamo, da nas navike, koje steknemo u detinjstvu, prate ceo život. Svi smo, sigurna sam, svesni da su deca iz grada hendikepirana, jer ne rastu u prirodi i nemaju sa njom skoro nikakav kontakt. Nama koji živimo u selu, od sela i za selo, teško je shvatiti da nam u gradovima odrastaju deca za koje mleko dolazi iz tetrapaka, jaja iz frižidera, čaj iz apoteke, a hleb iz prodavnice i to je bio okidač da sa timom mojih prijatelja krenem u avanturu stvaranja koncepta učenja pod vedrim nebom, a sve putem celovite integracije oslonjene na igru. 

Što se tiče problema, ne mogu reći da sam na njih nailazila, već da i dalje nailazim, ali sam sa godinama naučila i kako da ih zaobiđem i nastavim ka cilju i to je ta dobit koju donose iskustvo i godine.


    10. Kako deca reaguju na “Čarobno selo”? Šta primećujete? Kako nastavnici I učitelji reaguju, šta kažu? Pouzdano znamo da ste cenjeni I poštovani u krugu prosvetnih radnika. Kako im možete pomoći? Ispričajte nam, molim Vas. Kako biste voleli da vidite našu školu u budućnosti? Koji je to model primenjiv kod nas?

Putem rada u „Čarobnom selu“ došli sam do saznanja da su nam današnja deca totalno hendikepirana jer su im strani tokovi hrane, put zrna ili mleka. Oni se iznenade kada ih odvedemo u štalu i pokažemo da mleko dolazi iz krave, da jaja daje kokoška, ali samo jedno u toku dana. Ta činjenica ih iznenadi, jer su pretpostavljali da kokoška u toku dana daje više desetina jaja, a nije retkost čuti ni da kokoška ima četiri noge, ili da bik daje mleko. Nije slučajno veliki srpski pesnik Ljubivoje Ršumović rekao da se deca na selu rađaju kao ljudi, a u gradu kao kućni ljubimci. Deca na selu žive sa prirodom od najranijeg uzrasta,  dok deca iz grada prirodu gledaju na Internetu. Zar to nisu dovoljni razlozi da svaki roditelj iz grada preuzme obavezu da svom detetu priušti da delove detinjstva prožive na selu u saglasju s prirodom, nije važno da li je to selo njihove ili nečije bake, ili je „Čarobno selo“ u Banji Vrujci.
Tokom stavaranja u „Čarobnom selu“ svakodnevno sam u kontaktu sa decom i njihovim roditeljima, pratim njihove reakcije od prolaska kroz čarobnu kapiju, do ulaska u čarobne kućice. Uglavnom dolaze sa neodređenim očekivanjima, uzdržani i zatvoreni. Pogled na čarobne kućice ih delimično opusti, ali tek kontakt sa vilama čarobnicama ih otvori za razmenu i saradnju. Deca kod nas proživljavaju bajku, od upoznavanja sa vilama, njihovim imenima,  nazivima kućica, do učešća u njima nesvakidašnjoj igri kao što je merenje pšenice na kantaru, mlevenje u vodenici potočari i pečenju čarobne pogače pod crepuljom. Ovakav vid uključivanja dece nepoznat je i njihovim roditeljima, pa nam se dešava da imamo i roditelje kao učesnike radionica. Ima li veće sreće od saznanja da si nekim malim ljudima obeležio detinjstvo i oplemenio ga najlepšim uspomenama sa letovanja. Svesni smo da je svako dete, koje je kročilo u naš obrazovno-zabavni kompleks, naš budući ambasador i da će insistirati da se tu vrati ponovo, jer se svi mi ponovo vraćamo na mesta gde smo bili srećni.  
Mislim da je Čarobno selo savršen koncept koji bi lako mogao da se implementira u obrazovni sitem kada bi obrazovne politike kreirali ljudi iz prakse koji razumeju potrebe savremenog deteta. Ostaje da se nadam da će se takva snaga ljudi pronaći, okupiti i krenuti da od Srbije stvara jedno globalno čarobno selo u kojem će svi učenici imati slobodu izbora, u kojem će se poštovati predznanja i sposobnosti svakog pojedinca i u kojem će nastavi sadržaji biti realizovani kroz celovit pristup učenju koriteći ambijnetalne učionice kojim Srbija obiluje, jer je i cela Srbija jedna velika ambijentalna učionica.

 

           

 

I tako, dok nam ostaje da se nadamo da će se neki ljudi okupiti oko neke velike snage koja će od školstva u najranijem dobu napraviti jedno čarobno selo, a kao rezultat svega da dobijemo generacije ljudi koji će poštovati i sebe i druge, Niški portal se zahvaljuje našoj "kreativnoj učiteljici" Željani.

Podsećamo vas da je u toku konkurs "Kreativne čarolije", a festival će se održati 27.maja 2017. u Banji Vrujci.

izvor fotografija: kreativnacarolija.wordpress.com

     

S poštovanjem
Jelena Đorđević
Urednik Niškog portala
Komentari
0
Pošalji komentar
K4K qRO
Slažem se sa uslovima i pravilima pisanja pisanja komentara.
Povezane Vesti: