(Kamenko M. Marković) NA DANAŠNJI DAN - ODLAZAK ČAROBNJAKA

Izvor: Niški portal | 16-Mar-2021 | 00:05

Konstantin Brankuši rodio se 19. februara 1876. u selu Hobica u Rumuniji, u porodici siromašnih seljaka. Po okončanju srednje škole studirao je vajarstvo na Umetničkoj akademiji u Bukureštu. Nakon što je u septembru 1902. stekao diplomu o završenoj akademiji, i završio sa služenjem vojske, odlučio  je da nastavi školovanje u inostranstvu. Krenuo je iste godine pešice preko Nemačke i Švajcarske za Pariz, u koji je najzad stigao u jesen 1904. godine. Odmah je počeo sa razgledavanjem grada, parkova, galerija i muzeja. Iako je bio bez para u džepu, među strancima, on nije bio zabrinut: znao je da će na kraju nešto iskrsnuti, neki događaj, čudo, kako je voleo da kaže, koje će ga izbaviti iz nevolje. Beskrajno se divio plavoj, akvarelskoj svetlosti jeseni koja je toplo milovala ružičasto kamenje starih zgrada. Prošao je Latinski kvart kao stari grčki bog kroz zlatnu kišu. Navečer je radio kao perač sudova u restoranu Šartije ili u taverni Molar, a služio je i kao crkvenjak u pravoslavnoj crkvi, u Ulici Sv. Jovana iz Bovea.

Početak Brankušijevog života u Parizu bio je ispunjen brojnim teškoćama. Pre svega trebao je  da sebi obezbedi sredstva za život. Mnogo godina kasnije, Brankuši je pričao o tim danima: „Bio sam u krajnjoj bedi kada sam došao u Pariz; ali kako sam imao vrlo lep glas, da bi zaradio za život pevao sam na nedeljnim službama, venčanjima, pogrebima u Rumunskoj pravoslavnoj crkvi u Parizu, bio sam tako lep da su žene ludovale za mnom. Uveče i tokom noći prao sam posuđe i čaše po restoranima i malim noćnim lokalima. Ponekad bih se pridržavao za zidove da ne padnem. Od gladi, od bolesti, od iscrpljenosti. Iznad kreveta sam okačio transparent na koji sam zapisao savete koje sam sebi davao u trenucima kolebanja:

"Ne zaboravi da si umetnik!’",  "Ne gubi hrabrost, nemoj ničega da se plašiš!",   "Uspećeš!"

Ovi podsticaji čine osnovu svakog umetnika, i oni su i Brankušija vodili tokom čitavog života. Počeo je da se snalazi zahvaljujući i pomoći doktora Dimitrija Gerote, koji mu je godinu dana slao sumu od 25 leja mesečno. Ministarstvo prosvete i vera u Rumuniji dalo  mu je za školsku 1905/1906. godinu stipendiju u vrednosti od 600 leja, koja je kasnije bila produžena do 31. marta 1907. godine. Slikar Žan Sterijadi, koji je u to vreme studirao u Parizu i imao dobre veze sa jednim brojem bogatih ljudi, jer je bio jedan od osnivača Jesenjeg salona, želeo je da organizuje prikupljanje novčanih priloga u korist Brankušija. Kada je Brankuši saznao šta  njegovi prijatelji smeraju, naljutio se i odbio  da primi ovakvu vrstu pomoći. Umesto toga, 1906. stavio je na lutriju skulpturu „Dete”, koju je dobio student Viktor N. Pop, koji će vremenom postati jedan od prvih kolekcionara Brankušijevih dela.

Oslanjajući se na ove prihode, Brankuši se preselio sa Trga berze broj 10, gde je stanovao u jednoj mansardi, u jedan mali atelje, bivšeg fotografa, na Plas Dofenu broj 16, gde je počeo da radi. Ali i ovde je atelje bio na poslednjem spratu i trebalo je da na leđima nosi džakove sa glinom, penjući se do šestog sprata. U početku je radio portrete dece, koju je sretao u bašti Luksenburg, jer nije imao dovoljno para da plati modele.

U leto 1905, putem konkursa, bio je primljen u Državnu školu lepih umetnosti, u atelje koji je vodio vajar Antonin Mersije. Ali na tom mestu je ostao svega godinu dana i za to vreme nije mnogo toga naučio, jer je profesor bio akademski vajar. „Nisam uspeo da završim školu”, pričaće mnogo godina kasnije Brankuši, „jer sam napunio propisanu starost od 30 godina i izbacili su me. Učinili su mi najveću uslugu, jer sam naučio još više o životu”.

Brankuši je prihvatio korisne savete Konstantina Ganeskua (1865–1938), malo starijeg vajara koji je godinama živeo u Parizu, i u proleće 1906. poslao jednu skulpturu na XVI Salon nacionalnog društva lepih umetnosti u Parizu. Bio je to  „Portret upravnika restorana Šartije”, gde je Brankuši radio kao perač  sudova. Predsednik žirija bio je Ogist Roden, jedan od osnivača tog Salona, a ostali članovi žirija bili su Burdel, Despio, Rodenovi praktikanti, kao i vajar Ingelbert, profesor u Školi lepih umetnosti u Parizu. Ohrabren  ovim uspehom, Brankuši je u oktobru 1906. poslao tri skulpture na Jesenji salon:  „Portret  Štefana Lupeskua”, „Dete” i „Ponosna”. Na ovim delima se lako može prepoznati Rodenov uticaj, ne samo kroz traženje istine, umesto konvencionalne i očigledne lepote, već i kroz nežno modelovanje i pokušaj da prikaže drhtaj života kroz igru svetlosti na planu formi.  

U Salonu narodnog udruženja lepih umetnosti 1907. godine, Brankuši izlaže tri svoja rada: „Portret slikara Nikolaea Daraskua”, „Glava deteta” i „Patnja”. Susrevši se na izložbi sa Ogistom Rodenom, koga je u međuvremenu upoznao, posredstvom Otilije Kosmuce, Brankuši  ga je upitao šta misli o njegovim delima.

   „Nisu loše, nisu loše”, promrmljao je sebi u bradu Roden.

   „Maestro, to svako može da kaže”, suprotstavio se Brankuši, „od Vas očekujem nešto više”.

   „Dobro je, prijatelju”, reče mu Roden, „nemoj žuriti sa poslom, nemoj raditi suviše brzo”.

Aprila 1907. godine, Brankuši je dobio porudžbinu od 7000 franaka, za nadgrobni spomenik posvećen Petru Staneskuu, za groblje u mestu Buzau (Rumunija). Ova narudžbina, koju mu  je obezbedio rumunski naučnik Nikolae Vaskida (1874–1907) kao i iznajmljivanje ateljea u  Ulici Monparnas broj 54, izazvali su radikalnu promenu u Brankušijevom životu. Bilo je to još jedno čudo u nizu čuda, koje mu je osvetlilo put.

Čim se smestio u ateljeu u Ulici Monparnas broj 54, počeo je da radi na nadgrobnom spomeniku Petra Staneskua, koji je započeo kao grupu statua koje čine dve skulpture; bista pokojnika smeštena na visoko postolje i akt žene na kolenima koji će oličavati Molitvu. Način na koji je stilizovao telo „Molitve” prvenstveno je pokazao oslobađanje od Rodenovog uticaja i težnju ka ostvarenju jedinstva između opipljivog i duhovnog. „Molitva” predstavlja prekretnicu u Brankušijevom stvaralaštvu.

Mlada žena na kolenima, pobožno pognute glave i tela, oličava u svojim čistim, izduženim, produhovljenim oblicima, pomirenost pred smrću. To je anonimna figura, bez identiteta, osim onog ljudskog.  Ali njena  osećanja imaju univerzalni značaj. Prvi put Brankuši vaja Ćutnju u svoj njenoj snazi u svemu što je ljudsko, molitvu u koju se stapa čitavo biće. „Molitva” se jedino može uporediti sa gotskim moliteljima, po intenzitetu osećanja, i ona predstavlja remek-delo nadgrobnog vajarstva XX veka.

Drugo delo koje je stvorio u ateljeu na Monparnasu bio je „Poljubac” (Regionalni muzej, Krajova), koji je u očiglednoj opoziciji sa Rodenovim stilom. Ova skulptura je uvod u jedan ciklus, koji će razvijati narednih trideset godina, sve do „Kapije poljupca” sa memorijalnog kompleksa u Trgu Žiu.

Iz te sjajne 1907. godine potiče i „Mudrost Zemlje” (Nacionalni muzej umetnosti, Bukurešt), delo oblikovano u krečnjaku, uzetog iz katakombi Pariza. 

Konstantin Brankuši je sledio Rodenov savet tokom čitavog stvaralačkog rada. Prilagodio je ritam svog rada prema uravnoteženom koraku kojim su njegovi preci, čobani, prelazili velika rastojanja.

Godina 1910. bila je izuzetno plodna u kreativnom smislu. Brankuši je osetio veliko zadovoljstvo kada je načinio „nadgrobnu ploču na grobu Tanje Raševskaje” na groblju Monparnas. Bila je to njegova prva skulptura na otvorenom, postavljena na javno mesto.  Zanimljivo nam je saznanje, da je doktor Marbe, koji je naručio od Brankušija kamenu ploču za grob Tanje Raševskaje, sam izabrao „Poljubac”, koji je opazio u sažetoj formi 1908. u Brankušijevom ateljeu, jer je shvatio da upravo odgovara jednom nadgrobnom spomeniku. Tada je započela nova etapa u ciklusu „Poljupca”, koji će postati jedno od njegovih najznačajnijih ostvarenja. U periodu od 1910. do 1914. svetlost dana ugledalo je više varijanti „Ptice savršenstva” i „Ptice u vazduhu”, skulpture „Prometej” i „Novorođenče”, glasnici jedne organske kosmogonije, „Pingvini” i „Bludni sin”, koji zajedno predstavljaju karike u neprekidnom lancu Brankušijevog stvaralaštva.  

U to vreme, u uzavreloj atmosferi Monparnasa, pre Prvog svetskog rata, postavljene su osnove razvoja vajarstva za čitav XX vek. U ateljeu na Monparnasu bila su smišljena, projektovana, dosanjana i ostvarena dela koja će izraziti još uvek neformulisanu estetiku moderne epohe.

„Ne shvatamo kakvo čudo predstavlja život”, govorio je Brankuši. „Sama činjenica da se nalazimo na jednoj ogromnoj kugli koja se vekovima okreće u haosu predstavlja čudo. Samo postojanje je puno čuda: cveće, drveće, lišće! Živeti je takvo čudo! Umetnički zanat je prirodna potreba, životna potreba. Radiš kao što dišeš. Stoga, ne postoje umetnici, već samo ljudi koji osećaju potrebu da rade u radosti, da pevaju slično pticama. Svaki čovek bi trebalo da pronađe svoju meru. I umetnost da bude po meri čoveka. Da ga ne prevaziđe. Vagnerova muzika mi odaje utisak jednog čoveka koji viče i urla kako bi izgledao velik.”

Brankušijev skulptorski razvoj nije lako pratiti iako u njemu nije bilo velikih skokova unutar jednog određenog broja tema. Njegova skulptura je, u jednom smislu, izolovana, a  u drugom, univerzalna. Nedovoljno precizno rečeno, Brankušijevo stvaralaštvo može se podeliti u četiri perioda koji, izuzev prvog, imaju obilje zajedničkih odlika.

Prvi period obuhvata vreme od njegovih početaka do 1905. godine,  od „Portreta Viteliusa”, do „Ponosne”. Drugi period traje od 1907. do 1910. godine, od „Molitve”  do „Poljupca”. Treći period Brankušijevog stvaralaštva počinje 1911. i traje do kraja 1916. godine. Tačnije, započinje „Usnulom muzom”, izvajanom u mermeru, i završava se „Princezom X”, isto rađenom u mermeru. Četvrti period obuhvata vreme od 1937. do 1938. godine, kada intenzivno radi na izradi skulptura za veličanstveni Memorijalni kompleks u Trgu Žiu. Unutar ovih podela mogle bi se načiniti još neke, manje, ali one ne bi doprinele boljem upoznavanju Brankušijeve umetnosti.

Počev od 1939. godine, Brankuši se sve više povlačio u svoj atelje u Impas Ronsanu. (Godine 1916. preselio se sa Monparnasa u drugi, prostraniji atelje, u Ulici Impas Ronsan broj 8). Shvatio je da se njegova sudbina umetnika  završila. On je bio nalik zvezdi repatici, koja je svetsku skulpturu obasjala novim sjajem i novim značenjem, i tiho se gasila. Stvorio je samo dve nove skulpture, „Kornjaču” i „Leteću kornjaču” i načinio još nekoliko varijanti „Ptice u vazduhu”, „Foke” i „Petla”.

Analizom Brankušijevih skulptura uvek pronalazimo treperenje jednog ljudskog osećanja i jednu duhovnu dimenziju.

Želja da se nevidljivom da vidljiv oblik, da se otelotvori let, brzina, vera u život, radost bivstvovanja, iziskuje potrebu preobražavanja materije, kao sredstva umetničkog izražavanja. Brankuši je govorio: „Dobro napravljena skulptura treba da ima dar da izleči onoga ko je posmatra. Treba da bude prijatna na dodir, ugodna, da te namami da joj se približiš, da poželiš da živiš u njenom okruženju.”

Jedno svoje remek-delo nazvao je „Skulptura za slepe” (Muzej moderne umetnosti, Pariz). Želeo je na taj način da istakne činjenicu da može da se ceni i ono što se ne može spoznati čulom vida, već samo opipavanjem njenih glatkih površina, lepo ispoliranih, koje odražavaju sopstveni život, kroz toplinu i vibraciju materije.

U Muzeju umetnosti u Filadelfiji, video sam „Majastru” u belom mermeru i „Pticu u vazduhu” u žutom mermeru, koje su donirali Luis i Volter Arenberg, vlasnici kolekcije od dvadeset Brankušijevih skulptura. Kod ovih skulptura tehnička perfekcija ide toliko daleko da čovek poželi da pomiluje te glatke, savitljive i treperave obline površina, po kojima svetlost klizi blagim i nežnim sijanjem. Elegantna silueta žute „Ptice u vazduhu” ima divnu i prirodnu sigurnost. Kod obe skulpture, vedrina se prepliće sa radošću pobede nad materijom.

„Ptica u vazduhu” je prevedena na druge jezike kao „Ptica u prostoru”, u nedostatku druge, pogodnije reči. Ali reč „prostor” nije  tačan ekvivalent reči „vazduh”. Prostor je geometrijski pojam koji određuje površinu, to je pojam kvantiteta, kategorija razuma koja dozvoljava percepciju spoljašnjih stvari. Prostor može da se izmeri, dok je vazduh nesamerljiv. Prostor je ograničen, dok vazduh ne poznaje granice, slobodan je kao let misli. Vazduh čini deo sveta u rumunskim bajkama, gde se manifestuju i dobri i zli duhovi, koji se javljaju u životima ljudi. Vazduh ima dimenziju  legende.

Zajedno sa bajkom Brankuši je u modernu skulpturu uneo i prastare mitove koji su živeli u svetu njegovog rodnog sela u pretprošlom veku.

Ako se rumunsko tumačenje Brankušijeve umetnosti temelji na tradiciji predaka, njegovo stvaralaštvo je usmereno ka budućnosti, potvrđujući svoju sklonost ka univerzalnom.

U novembru 1946. godine uputio je Karoli  Gidion Veker (Carola Giedion‐Welcker) sledeće reči: „Ja više nisam deo ovog sveta, udaljio sam se i odvojio od sebe. Sada sam u svetu suštine.” Čovek koji je čitavog života govorio: „Stvaraj kao bog, naređuj kao kralj i radi kao rob”, zatvorio je svoj stvaralački krug.

Sve se teže odvajao od svojih skulptura koje je pazio, glancao, uvijao u krpe, kako bi ih zaštitio od bilo kakvog dodira i sačuvao njihov blistav sjaj.  Pokazivao ih je, s vremena na vreme, onima koji su dolazili  da posete njegov atelje. Osećao je da mu se približava kraj, te je i noći provodio u ateljeu. Bojao se, da mu neka tajanstvena sila pod okriljem noći ne otme skulpture.

Odbijao je svaku pomisao da proda neko svoje delo. Spavao je pored njih i čuvao ih od zlih duhova, onako kako je njega mati njegova čuvala dok je bio dete, u Hobici. Ne poznajem čoveka koji više od njega zaslužuje ime Skulptora, sa velikim S; on je sav svoj život posvetio umetnosti svojoj. Stupio je u skulpturu, kao što se pre stupalo u kaluđere, da u svom činu uživa i da u njemu umre.

Godine 1954. Brankuši je pao i polomio vrat butne kosti.  Nakon izlaska iz bolnice hodao je uz pomoć štapa. Nije se više oporavio. Zdravstveno stanje mu se stalno pogoršavalo. Imao je bolesno srce, a mučili su ga i bubrezi, jer nije hteo da se pridržava terapije koju su mu prepisali lekari. Pred kraj života, kada su lekari hteli ponovo da ga smeste na kliniku, odbio ih je rekavši: „Bolje da sačekam Boga kod mene kući, u ateljeu.” I sačekao je kraj, pomiren sa samim sobom, sa onom smirenošću i pijetetom koji je nekada otelotvorio u svojoj skulpturi „Molitva” (Nacionalni muzej umetnosti, Bukurešt). I tako se život rumunskog čobanina sa Karpata, bogat uspesima i čudesnim ostvarenjima, tiho ugasio u Gradu svetlosti 16. marta 1957. godine. Tri dana potom sahranjen je na Monparnaskom groblju, gde i danas počiva. Pred smrt, Brankuši je rekao Pasku Atanasiju, svom lekaru i prijatelju: „Kad umrem želeo bih da me umotate u beli čaršav i položite u kovčeg, bez ikakvih ceremonija.” Do kraja je bio jednostavan i  autentičan, taj čudesni Rumun sa dugom belom bradom i koščatim, žuljevitim rukama, kao u baštovana.

Njegov grob na Monparnasovskom groblju je krajnje jednostavan i pomalo grub, kakav mu je bio i život: kamen na kome su ugravirani samo ime, prezime, godina rođenja i godina smrti. Na nadgrobnoj ploči ne piše da je bio umetnik.

Na Brankušijevoj sahrani je govorio, u ime njegovih prijatelja i poklonika, Žorž Sal, u to vreme  predsednik Udruženja likovnih umetnika Francuske. Sal je tom prilikom, između ostalog, rekao:

„Pošto ti nikada više nećemo čuti  čarobni glas, koji se uzdizao iz tvoje bele brade da nas odvede u svet bajki i legendi,
Pošto ti više nikada nećemo videti sjaj u očima, sa svetlucanjem lukavstva, koje su se smejale onome što su videle a nama nije bilo dato da vidimo,
Pošto se više nikada nećemo radovati tvom srdačnom gostoprimstvu u tvom ateljeu gde si nam izgledao kao homerovski pastir u centru svog neverovatnog stada,
Opraštamo se od tebe, ožalošćena srca, mi, koji smo te voleli i divili  ti se, mi, oni koje si opčinio i koji znamo da, tvojom smrću, nestaje jedan pravi pesnik i večno se zatvara božanska ruka,
Opraštamo se ali tvoja dela, uzvišena i čista, sjajna, ostaju: danas, više nego ikad, ona odišu životom i nikada neće prestati da  žive”.  

Svojim testamentom, Brankuši je ostavio Francuskoj svoj atelje u Impas Ronsanu, sa svim što se u njemu nalazilo, sa željom da plati poslednji dug, kao pošten seljak: dug zahvalnosti zemlji koja mu je  ukazala gostoprimstvo  pedeset i tri godine.   

Iako se danas Konstantin Brankuši smatra jednim od najvećih stvaralaca svih vremena (Žan Kasu), stav prema njegovom stvaralaštvu nije uvek bio ovakav. Dugo vremena je nailazio na nerazumevanje i odbojnost savremenika. Njegova skulptura je bila žestoko osporavana, kontradiktorno tumačena i često ignorisana. Ali niko danas ne može da ospori činjenicu da je Konstantin Brankuši bio pravi prethodnik i otkrovitelj novih puteva u umetnosti svoje epohe.

Publika (često i kritika) je u odnosu na  genija – sat koji zaostaje.

P. S.

Polovinom leta 2005, na „Kristijevoj” aukciji u Njujorku prodata je Brankušijeva skulptura „Ptica u vazduhu” (polirana bronza) iz 1922. godine, za sumu od 27, 5 miliona dolara. To je rekordna cena do toga časa, data za jedno skulptorsko delo. Raniji rekord takođe je držalo jedno Brankušijevo delo – „Danaida” (bronza), iz 1913, visoka  26  centimetara, prodata za 18,2 miliona dolara.

Brankušijeve skulpture, napravljene po meri ljudi i za ljude, jesu umetnički izraz njegove ljudskosti.

prof. Kamenko M. Marković

Komentari
0
Pošalji komentar
DQO W3n
Slažem se sa uslovima i pravilima pisanja pisanja komentara.
Povezane Vesti: