(Danijel  Mitić) PONEŠTO O TEKSTOVIMA IZ SVETA UMETNOSTI SA NIŠKOG PORTALA

Izvor: Niški portal | 06-Apr-2021 | 00:10

Čitam, evo, već skoro godinu dana na Niškom portalu  tekstove iz istorije umetnosti. Divni su. Takvih tekstova ranije nije bilo na tom portalu,  nije ih bilo ni na drugim portalima, a retko ih ima  i na  „Guglu“. ( Jedan broj sličnih tekstova na „Guglu“ napisao je isti autor). Zahvalan sam  Niškom  portalu  što je imao sluha za ovakvu vrstu komunikacije sa svojim čitaocima, zahvalan sam uredniku što je  imao senzibiliteta da  piscu  „dopušta“ da ovaj   napiše celovitu i ubedljivu priču, ne uslovljavajući ga  gabaritom teksta. Bilo bi izuzetno  korisno,  za sve nas,  da se  ova praksa nastavi.  Niš je značajan centar ne samo ovog dela  Srbije, već čitave zemlje i dobro je  što Niški portal može da stane rame uz rame, kada je reč o  sadržajima iz domena kulture i umetnosti sa  svim portalima u Srbiji.  Niški potral  je, radeći  na svoj način, postao svojevrsna riznica u kojoj  čitalac može da pronadje tekstove o Rembrantu van Rajnu, Piteru Paulu  Rubensu, Rafaelu  Santiju, Vilijamu  Tarneru, Piteru de Hohu, Teodoru Amanu,  Fransoa Mileu, Simeonu  Šardenu,  Tomasu Gejnzborou,  Džonu Kansteblu,  Kamiju Korou,  Žak Luj Davidu, Konstantinu Brankušiju, Djordjoneu,  Žan  Antoanu Grou, Albertu Kojpu, Hijeronimusu Bošu,  Savi Šumanoviću... Tu je i jedan broj slikara iz našeg neposrednog okruženja: Zlatko  Pavlović iz Aleksinca, Momir Armuš iz Sokobanje, Tatjana Karabašević iz Majdanpeka, Mladen Jotov iz Kladova,  Vladimir Crnomarković iz Niša, Ivica Živković iz Niša, Birgita Ristić iz Babušnice...    

Čitajući  sve  ove tekstove i po nekoliko puta, ja sam  zavoleo brojne od ovih slikara uključujući tu i genijalnog skulptora Konstantina Brankušija.  Stvorio sam u sebi  „sliku“ o njima ali i o autoru  tih tekstova, o kojem želim da  napišem nekoliko rečenica.  Reč je o prof. dr Kamenku M. Markoviću respektabilnom istoričaru umetnosti, jednom od najboljih poznavalaca Rembrantove i Brankušijeve  umetnosti, čoveku koji  piše sa toliko strasti i sa toliko ljudavi da je to  fascinantno. On  nam dočara vreme u kojem su ti ljudi stvarali, način na koji su stvarali drame kroz koje su prolazili, shvatani ili odbacivani od sredine u kojoj su živeli i stvarali, on  nosi u sebi  svu  njihovu tugu  ali i  retke radosti kojima su bili ispunjeni neki od ovoh  života. Smisao i snaga Markovićevog  pisanja  na jednom su od važnih pravaca naše bitke za kulturni opstanak, koju mora da dobijemo.

Sada ću da ispričam kako sam, prihvatio i zavoleo ovog istoričara  umetnosti, neobičnog po mnogo čemu. Slušao sam njegovo predavanje o Rembrantu u  biblioteci „Stevan Sremac“ u Nišu.  Opčinio me je i zasenio  briljantnim poznavanjem Rembrantovog života i  rada,  emocijom i strašću  kojom je   puna dva sata  saopštavao „dramu života“ najvećeg od svih slikara. Na kraju  te veličanstvene predstave, Marković je  sa očima punim suza završio izlaganje o Rembrantu,  ostavivši publiku u  transu, da  nagradi  dugim i frenetičnim aplauzom.  To se moglo izkazati drugačije, ali  otmenije, istinitije  i strasnije   nije moglo.    Tako je  Kamenko M. Marković postao   istoričar umetnosti koga volim. Počeo sam da ga čitam, da ga čitam prijateljima i kućnim posetiocima. Otkrivao sam ga, kao da pre mene  niko o njemu ništa nije rekao, ni napisao.  A, u Markovićevoj   bogatoj biografiji  stoji  izmedju  osalog  da je objavio  6 zbirki pesama, 9  knjiga eseja, 30 knjiga sa područja umetnosti  i  monografiju  „Kambelevac  neispričana priča“). O njegovim  nagradama u zemlji i inostranstvu, neću pisati - to su već odavno drugi  zabeležili.

 

 

 

Komentari
1
Pošalji komentar
Mxn jkA
Slažem se sa uslovima i pravilima pisanja pisanja komentara.
Povezane Vesti: