(Danijel Mitić) PONEŠTO O TEKSTOVIMA IZ SVETA UMETNOSTI SA NIŠKOG PORTALA
Čitam, evo, već skoro godinu dana na Niškom portalu tekstove iz istorije umetnosti. Divni su. Takvih tekstova ranije nije bilo na tom portalu, nije ih bilo ni na drugim portalima, a retko ih ima i na „Guglu“. ( Jedan broj sličnih tekstova na „Guglu“ napisao je isti autor). Zahvalan sam Niškom portalu što je imao sluha za ovakvu vrstu komunikacije sa svojim čitaocima, zahvalan sam uredniku što je imao senzibiliteta da piscu „dopušta“ da ovaj napiše celovitu i ubedljivu priču, ne uslovljavajući ga gabaritom teksta. Bilo bi izuzetno korisno, za sve nas, da se ova praksa nastavi. Niš je značajan centar ne samo ovog dela Srbije, već čitave zemlje i dobro je što Niški portal može da stane rame uz rame, kada je reč o sadržajima iz domena kulture i umetnosti sa svim portalima u Srbiji. Niški potral je, radeći na svoj način, postao svojevrsna riznica u kojoj čitalac može da pronadje tekstove o Rembrantu van Rajnu, Piteru Paulu Rubensu, Rafaelu Santiju, Vilijamu Tarneru, Piteru de Hohu, Teodoru Amanu, Fransoa Mileu, Simeonu Šardenu, Tomasu Gejnzborou, Džonu Kansteblu, Kamiju Korou, Žak Luj Davidu, Konstantinu Brankušiju, Djordjoneu, Žan Antoanu Grou, Albertu Kojpu, Hijeronimusu Bošu, Savi Šumanoviću... Tu je i jedan broj slikara iz našeg neposrednog okruženja: Zlatko Pavlović iz Aleksinca, Momir Armuš iz Sokobanje, Tatjana Karabašević iz Majdanpeka, Mladen Jotov iz Kladova, Vladimir Crnomarković iz Niša, Ivica Živković iz Niša, Birgita Ristić iz Babušnice...
Čitajući sve ove tekstove i po nekoliko puta, ja sam zavoleo brojne od ovih slikara uključujući tu i genijalnog skulptora Konstantina Brankušija. Stvorio sam u sebi „sliku“ o njima ali i o autoru tih tekstova, o kojem želim da napišem nekoliko rečenica. Reč je o prof. dr Kamenku M. Markoviću respektabilnom istoričaru umetnosti, jednom od najboljih poznavalaca Rembrantove i Brankušijeve umetnosti, čoveku koji piše sa toliko strasti i sa toliko ljudavi da je to fascinantno. On nam dočara vreme u kojem su ti ljudi stvarali, način na koji su stvarali drame kroz koje su prolazili, shvatani ili odbacivani od sredine u kojoj su živeli i stvarali, on nosi u sebi svu njihovu tugu ali i retke radosti kojima su bili ispunjeni neki od ovoh života. Smisao i snaga Markovićevog pisanja na jednom su od važnih pravaca naše bitke za kulturni opstanak, koju mora da dobijemo.
Sada ću da ispričam kako sam, prihvatio i zavoleo ovog istoričara umetnosti, neobičnog po mnogo čemu. Slušao sam njegovo predavanje o Rembrantu u biblioteci „Stevan Sremac“ u Nišu. Opčinio me je i zasenio briljantnim poznavanjem Rembrantovog života i rada, emocijom i strašću kojom je puna dva sata saopštavao „dramu života“ najvećeg od svih slikara. Na kraju te veličanstvene predstave, Marković je sa očima punim suza završio izlaganje o Rembrantu, ostavivši publiku u transu, da nagradi dugim i frenetičnim aplauzom. To se moglo izkazati drugačije, ali otmenije, istinitije i strasnije nije moglo. Tako je Kamenko M. Marković postao istoričar umetnosti koga volim. Počeo sam da ga čitam, da ga čitam prijateljima i kućnim posetiocima. Otkrivao sam ga, kao da pre mene niko o njemu ništa nije rekao, ni napisao. A, u Markovićevoj bogatoj biografiji stoji izmedju osalog da je objavio 6 zbirki pesama, 9 knjiga eseja, 30 knjiga sa područja umetnosti i monografiju „Kambelevac neispričana priča“). O njegovim nagradama u zemlji i inostranstvu, neću pisati - to su već odavno drugi zabeležili.
