(Naš razgovor) Prof. Kamenko M. Marković, veliki čovek koji pruža nadu u ova skučena vremena

Izvor: Niški portal | 07-Jan-2021 | 10:40
Kamenko M. Marković je objavio tokom 2020. godine na Niškom portalu dvadeset radova o slikarima iz zapadnoevropske umetnosti i deset priča o slikarima iz našeg okruženja. Čitaoci su više od 800 puta pregledali ponuđeni sadržaj i u svojim komentarima ih ocenili visokom ocenom. Jedan broj njih smatrao je da oni zaslužuju da budu proglašeni kulturnim događajem 2020. godine u Nišu. Takođe, čitaoci su predložili redakciji portala da sa autorom tekstova upriliči intervju. Tim povodom, pitali smo profesora Kamenka M. Markovića.
 
 
 
Foto: prof. Kamenko M. Marković
 
Niški portal:
Profesore, koja bi bila Vaša definicija umetnosti i šta za Vas umetnost predstavlja?
Prof. Marković:
Umetnost je po svojoj strukturi veoma složena i kompleksna pojava i kao takva izmiče svakoj definiciji. Umetnost je stara gotovo koliko i čovek. Ona je jedan oblik rada, a rad je delatnost svojstvena čovečanstvu. U svima oblicima svoga razvitka, u dostojanstvu i lakrdiji, ubeđivanju ili preterivanju, smislu i besmislu, fantastičnom i stvarnom, umetnost je uvek bila prisutna. Umetnost je potrebna da bi čovek bio kadar da prepozna i menja svet. Definisati ću je ovim rečima: „Umetnost je neobjašnjiva drama ljudske egzistencije.” Za mene, umetnost je sve ono što u njoj nazivamo lepim, iako se ono razlikuje od onoga što u životu nosi to ime, i po predmetu i po doživljaju.
 
Niški portal:
Savremeno doba nosi novine. Poznato nam je da se umetnost delila na šest oblasti (arhitektura, ples, vajarstvo, slikarstvo, muzika i književnost), naknadno je pridodat i film kao sedma umetnost. Ako imam dobre informacije, fotografija je osma i strip deveta umetnost. Neko proširuje ovu listu sa televizijom, modom, reklamama i video-igrama. Šta biste Vi rekli?
Prof. Marković:
Slažem se sa vama i ostajem čvrsto privržen toj podeli prema kojoj se umetnost deli na sledeće oblasti (arhitekturu, ples, vajarstvo, slikarstvo, muziku i reč). Film je neka vrsta umetnosti, jednako kao i fotografija. Strip nema dimenziju umetničkog dela. Televizija je veoma moćan medij i svojim programskim sadržajima snažno utiče na pojedinca i društvo u celini. U Srbiji je televizija, čini mi se, nepovratno propustila šansu da svojim sadržajima kreativno utiče na čoveka, da ga obrazuje. Što se pak mode tiče, ona je oduvek bila produkt kreativnih ljudi i poseduje sve obrise umetničkog stvaralaštva. Sve ostalo ne zaslužuje komentar.
 
Niški portal:
Danas često mi sami izgovaramo „ovo je umetnost”, misleći na nešto što je neko napravio, uradio, izgovorio, a da možda nismo ni svesni šta smo osetili i zašto smo to tako rekli. Šta smo mi tada osetili, šta videli, šta čuli?
Prof. Marković:
Takvim pristupom umetnost se često banalizuje. Svojim radom čovek preinačuje svet kao neki čarobnjak, ali svaka njegova aktivnost nije umetnost. Hegel je u pravu kada je izjavio da „[…] svako osećanje, misao i cilj koji mogu da se rode u čovekovom srcu, i sve što on radom može da ostvari sačinjavaju raznoliku temu slikarstva. Ono obuhvata čitavo carstvo pojedinačnih činjenica od najvišeg dometa duše do najbeznačajnije činjenice u prirodi”.
 
Niški portal:
Vi ste profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Prištini, Kosovska Mitrovica. Na ovom Univerzitetu ste predavali više predmeta iz oblasti istorije umetnosti. Da li smatrate da se nešto promenilo u pristupu i odnosu samih studenata prema umetnosti i oblasti koju predajete, nego što je to nekada bilo? Da li mislite da je teže sada, ili je pak lakše, impresionirati jednog mladog čoveka, zainteresovati ga, imajući u vidu savremene tehnologije i dostupnost informacija, na jednoj strani, i promenjene društvene vrednosti, na drugoj? Kako jedan mlad čovek danas vidi vrednost u oblasti kojom se bavite?
Prof. Marković:
Radio sam na Filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici na Katedri za istoriju umetnosti i predavao sam predmet Opšta istorija umetnosti novog veka. To je period koji obuhvata vreme od kasno-gotičke umetnosti zaključno sa realizmom – poslednjim originalnim stilom u evropskoj umetnosti. U ovih nekoliko blistavih vekova ljudske aktivnosti utkani su sledeći stilovi: renesansa, barok, rokoko, neoklasicizam, romantizam i realizam. Pojedinačno posmatrano tu se nalaze najblistavija imena u istoriji čovekovog postojanja u oblasti slikarstva, skulpture, arhitekture, pa ako hoćete i primenjene umetnosti. To su stvaraoci znani svakom prosvećenom čoveku na planeti. Da pomenem neke od njih: Mikelanđelo Buonaroti, Leonardo da Vinči, Večeli Ticijan, Rembrant van Rajn, Piter Paul Rubens, Dijego Velaskez, Klod Loren, Nikola Pusen, Žan Batist Simeon Šarden, Žan Antoan Vato, Žak Luj David, Teodor Žeriko, Ežen Delakroa, Gistav Kurbe... Poslednjih desetak godina svaka naredna generacija studenata pokazivala je sve manje interesovanja i išla je za tim da što pre dođe do pozitivne ocene. U XXI vek naše društvo je ušlo nezainteresovano za moralne vrednosti. Vaskrsli smo davno zaboravljenu misao, ili pak nije bila zaboravljena već je čekala svoj trenutak, a to je da – cilj opravdava sredstvo. Mlad čovek danas ne želi da troši svoj život na one vrednosti kojima smo se pre 30 ili više godina klanjali i koje su nam, kako tada tako i sada, bile veoma značajne
 
Niški portal:
Šta ste najčešće govorili svojim studentima? Da li ste im nešto zamerali, u opštem smislu, i isto tako da li biste nešto istakli što je te mlade ljude činilo boljim u odnosu na studente „iz prošlog veka”?
Prof. Marković:
Svojim studentima sam držao predavanja u koja sam unosio obilje podataka, strast i ljubav za onim o čemu sam govorio. Oni su to osećali i doživljavali ih sa puno emocija. Godinama sam bio svedok istih slika. Dok sam govorio o Mikelanđelu Buonarotiju, o Rembrantu – mojoj najvećoj ljubavi ili o Antoanu Vatou, studentima su oči bile pune suza i govorili su: „Vaša predavanja su svojevrsne pozorišne predstave u kojima  se snažno ispoljavaju ljudske emocije.” I meni se dešavalo da  tokom predavanja o Rembrantu  izgubim glas i oči mi zasuze. Tada bismo, ophrvani emocijama, svi zajedno odlazili na pauzu. Sjajno sam se družio sa studentima.  Sećanje na njih ispunjava  me zadovoljstvom.
 
Niški portal:
Mnogo je vekova umetnosti iza nas. Koju epohu smatrate najznačajnijom u ovoj oblasti, ako se uopšte može neka tek tako izdvojiti? Na kom prostoru i kada se ovoj oblasti na epohalan način posvećivala pažnja najviše?
Prof. Marković:
Antički Grci su u toku tri stoleća, u šestom, petom i četvrtom veku pre nove ere – a naročito u decenijama Periklove epohe, stvorili takve i tolike opšte i trajne vrednosti ljudskog mišljenja, znanja i osećanja da je to njihovo filozofsko, književno i umetničko blago sa razlogom i pravom nazvano grčkim čudom. Od tada pa sve do današnjeg dana svaka epoha u ljudskoj istoriji imala je svoje heroje koji su tu epohu učinili  blistavom, velikom i prepoznatljivom. Teško mi je da iz tog veličanstvenog mozaika izvadim neku kockicu a da ne narušim opštu harmoniju. Ali, ako već moram, opredeliću se za barok, između ostalog i zbog toga što je taj stil u svim zemljama u kojima se razvijao iznedrio stvaraoce čija se imena nalaze u samom sazvežđu najblistavijih za koje istorija umetnosti zna. Flandrija (današnja Belgija) postojbina je Pitera Paula Rubensa i Antoniusa van Dajka, Holandija je otažbina Rembranta van Rajna i Jan Vermera, a Španija je domovina Dijega Velaskeza i Estebana Murilja, jednog od najvećih slikara katoličke crkve.
 
Niški portal:
Veliki ste poznavalac Rembrantovog dela. Zašto je on toliko fascinantan?
Prof. Marković:
Rembrantom se bavim duže od pola stoleća. Rembrantovo slikarstvo upoznao sam u Holandiji,  pre nego što sam otišao na studije istorije umetnosti. Na studijama, profesor mi je dopuštao da govorim studentima o Rembrantu i analiziram Rembrantove slike. Napisao sam o njemu veliki broj radova, održao na desetine predavanja u Srbiji  i učestvovao na brojnim naučnim skupovima u zemlji i van njenih granica. Suštinski problem Rembrantove umetnosti, onaj kome su podređeni svi drugi napori – crtački, koloristički, misaoni i osećajni – jeste problem svetlo-tamnog; njemu je on dao jednu novu formulu i razvio ga do visine koja nikad više nije bila dostignuta. Rembrant Harmens van Rajn nije pronašao ništa novo, ali je zato sve doveo do savršenstva u carstvu svetlo-tamnog, tako da metoda kojom se služio češće i neuporedivo bolje neko iko, i pre i posle njega, opravdano nosi njegovo ime. Taj neprikosnoveni kralj svetlosti i senke bio je, pre svega, slikar naravi. U dubinama prirode ima stvari koje je taj lovac na bisere jedini otkrio. U stvaralaštvu ovog genija slavimo pobedu umetnosti nad prolaznošću ljudskom.
 
Niški portal:
Napisali ste i šest zbirki pesama. Pisali ste i eseje. Pominjete Dučića i Crnjanskog u njima, zar ne? Zašto su ovi ljudi značajni za nas?
Prof. Marković:
Poezijom sam počeo da se bavim  kao učenik osmogodišnje škole. U sedmom ili osmom razredu (ne pamtim  više, bijaše to davno) bile su mi objavljene dve pesme u jednom novosadskom listu. Dušan Ristić, moj nastavnik srpsko-hrvatskog jezika savetovao mi je da nastavim da pišem pesme jer, kako je govorio, „u njima ima nečeg”. Dušan Ristić je presudno uticao na moje opredeljenje da zavolim literaturu, poeziju posebno. Tih sam godina strasno čitao Zmaja, Dučića, Rakića, Radičevića, Šantića. Perfekcija Dučićevih stihova ostavila je traga u meni, te sam se dugo potom bavio Dučićevom poezijom i  Dučićevim životom. Živeći jedno vreme u Beogradu (dok je ovaj grad još imao dušu) upoznao sam značajne ljude iz sveta literature: Aleksandra Popovića, Miodraga Bulatovića, Desanku Maksimović, Miru Alečković, Zuku Džumhura, Momu Kapora, Mešu Selimovića. U Zagrebu sam upoznao Miroslava Krležu i u dva navrata razgovarao sa njim u njegovom uredu. U to vreme bio je direktor Leksikografskog zavoda Hrvatske. U Novom Sadu, kao vojnik, upoznao sam Miku Antića i s njim za kafanskim stolom u Zmaj Jovinoj ulici provodio sate. Pričali smo o svemu, ja o literaturi, a on o vinu i ženama. Zahvaljujući profesoru Tode Čolaku upoznao sam 1974. godine Miloša Crnjanskog i sa njim razgovarao, u njegovom stanu, nekoliko puta. Pisac i pesnik čije sam stvaralaštvo dobro poznavao ušao je na velika vrata u moje malo srce i tu se skućio. Na tom je mestu i dan-danas. Od svih osoba koje sam upoznao nikoga nisam toliko voleo kao Miloša Crnjanskog. Od tada pa sve do današnjeg dana ne mogu da zamislim dan bez njegovih rečenica.
 
Niški portal:
Putovali ste puno. Da li biste neki grad izdvojili i preporučili svima nama da ga posetimo, i zašto?
Prof. Marković:
Proputovao sam svet, video sam najznačajnije muzeje, galerije, privatne legate, skulpture, arhitektonske spomenike, stadione, zoo-vrtove, mostove, tvrđave. Od gradova koji su me zapalili, očarali i zadivili izdvojio bih Pariz, Firencu, Barselonu i Sankt Peterburg. Pariz je umetnička prestonica sveta.  Pišući o ovom gradu Jovan Dučić je između ostalog napisao: „[…] Ali je Pariz toliko ogroman i sjajan da se pred njim sve naše lične bede gube kao ništarije. U pozadini sviju tih naših beda stoji veličanstveni Luvr; iza svih naših bezbožja i poroka stoji u pozadini, i do neba, Bogorodičina crkva; posle svake svoje nevolje ili ludosti, prođemo cezarski kroz Trijumfalnu kapiju! [...]” U tom gradu se nalaze i dve najlepše građevine na svetu: „Dom invalida” sagrađen po projektu genijalnog arhitekte Žil Arduena Mansara i Panteon remek-delo Žak Žermen Sufloa. Raskošni Luvr pod svojim krovom, između ostalog, čuva i dve figure robova Mikelanđela Buonarotija. Oni predstavljaju mladiće koji poslednjim atomima snage održavaju život koji im ističe iz tela. Jedan broj kritičara ističe da je Mikelanđelo uvek zamišljao svoje figure sakrivene u mermernim blokovima i da je radeći skidao sloj po sloj kamena da bi ih otkrio, oslobodio i pokrenuo iz kamena. Divni robovi iz Luvra, sa bolnim pokretima svojih izvajanih tela, zaista to i potvrđuju. Čitava Firenca je muzej pod iskričavo plavim nebom Toskane, veličanstven i sjajan. U prvim godinama renesanse, na polju slikarstva i skulpture, nauke i politike, među gradovima Italije naročito se istakla Firenca, koja je brzo zauzela centralno mesto u kulturnom svetu – ono koje je u srednjem veku pripadalo Parizu. Barselona me je raznežila i zadivila svojom raskošnom lepotom. Ovaj bajkoviti grad zanavek će biti Gaudijev, kao što će Rim večno biti Cezarov i Mikelanđelov. Sankt Peterburg očima turista nudi svoju blistavu prošlost i umilnu lepotu.
 
Niški portal:
Profesore, volite puno i životinje i brinete o njima. Na koji način to radite?
Prof. Marković:
Očaran sam prirodom i životinjama još od dečačkih dana, dok sam živeo u čarobnom ambijentu sela Kambelevca, udaljenog pet kilometara od Babušnice. Ocu Milivoju dugujem zahvalnost što je u meni usadio ljubav prema pticama i životinjama. Gledao sam ga kako tokom hladnih zimskih dana nosi seno srnama i kako čisti sneg oko plotova kako bi mogao da baci slamu i zrnevlje pticama. Čini me radosnim saznanje ako mogu da pomognem nekome slabijem od mene. Čuvam mačke, lečim ih i pomažem im da savladaju život u urbanom prostoru koji se suštinski razlikuje od ambijenta u kojem bi se one osećale bezbrižnije. Kupujem žito i hranim golubove tokom zimskih meseci.
 
Niški portal:
Da li smatrate da je moderan čovek negde pogrešio trudeći se da sebi obezbedi što komfornije okruženje, pre svega u urbanim sredinama?
Prof. Marković:
Moderan čovek je sebičan i skučen čovek koji misli samo na svoj komfor. U urbanim sredinama on je  zauzeo svaki pedalj zemlje. Njegov automobil se kočoperi u travi, staze namenjene pešacima postale su parkirališta, smeće rasuto na sve strane pokazuje čovekovu nebrigu za prostor u kojem živi. Pojedinac koji to pokušava da promeni, stvarajući uslove da na tom prostoru mogu da žive mačke, šetaju psi ili sleću jata golubova, postaje predmet podsmeha. To mora da se što pre promeni. Gradovi poput Pariza, Venecije, Barselone, Amsterdama, Varšave i Sankt Peterburga su mesta gde se životinje vole i poštuju. Ispod veličanstvenih dvorana Ermitaža, jednog od najvećih i najznačajnijih muzeja, ispunjenih blagom ovoga sveta, vijugaju hodnici podzemnih prostorija. U tim podzemnim odajama, ispod Simona Martinija, Sandra Botičelija, Rafaela Santija, Leonarda da Vinčija, Rembranta Harmensa van Rajna, Pitera Paula Rubensa, Antoniusa van Dajka, Jakoba Jordansa, Fransa Halsa, Jakoba van Rojzdala, Mikelanđela da Karavađa, Anibala Karačija, El Greka, Žana Antoana Vatoa, Fransoa Bušea, Žan Onore Fragonara, Tomasa Gejnzboroa, Džošue Rejnoldsa, Vinsenta van Goga, Pabla Pikasa; dijamanata, egipatskih pergamenata, antičkih skulptura..., žive mačke Ermitaža koje brinu o tome da se u prostorijama muzeja ne zapate miševi i pacovi. Svaka mačka ima svoju radnu knjižicu sa fotografijom, koja potvrđuje da je kvalifikovana da spreči miševe u njihovom rušilačkom pohodu.
 
Niški portal:
Profesore, kako na Vas utiče ova moderna pandemija i opasnost od koronavirusa kao i način života koji nam je, negde i prinudno, nametnut?
Prof. Marković:
Pandemija je suštinski izmenila naše živote. Ne družimo se više.  Pandemija mi je  oduzela mogućnost   da putujem svetom, da držim predavanja po Srbiji, učestvujem na naučnim skupovima,  da  budem učesnik slikarskih kolonija i organizujem slikarsku koloniju „Kambelevački vrbaci” u Kambelevcu, mom rodnom mestu.
 
Niški portal:
I za kraj zamolila bih Vas da poručite nešto čitaocima Niškog portala i svima nama.
Prof. Marković:
Čitaoce Niškog portala, naročito one mlađe, želeo bih da podsetim da je prošlo 25 godina od smrti Krešimira Ćosića (1948–1995) jednog od najboljih ne samo jugoslovenskih već i svetskih košarkaša. Ćosić je 1996. godine primljen u Košarkašku kuću slavnih, kao treći košarkaš, koji nije Amerikanac, kome je to uspelo.
Godine 1980. boravio sam u Italiji i svim silama nastojao da u knjižarama pronadjem knjigu  L’arte moderna 1770/1970, autora  Đulija  Karla Argana. Svuda sam nailazio na isti odgovor: „Knjiga je odavno rasprodata.” Prolazeći  Bolonjom, sreo sam na ulici Krešimira Ćosića (u to je vreme tamo igrao košarku) i zamolio ga da mi pomogne da nabavim knjigu. Izuzetno ljubazan – zaljubljenik u knjige, Ćosić mi je obećao da će učiniti sve što je u njegovoj moći da dođe do knjige. I bilo je tako. Sutradan mi je uručio svojim dugim i koščatim rukama željenu knjigu. Ostao sam u prijateljskim odnosima sa njim do kraja njegovog života.
 
 
 
 
 
 
Za Niški portal: Jelena Đorđević
Komentari
1
Pošalji komentar
PBM jmU
Slažem se sa uslovima i pravilima pisanja pisanja komentara.
Povezane Vesti: