(Kamenko M. Marković) SLIKAR ZLATNE SVETLOSTI - ALBERT  KOJP

Izvor: Niški portal | 23-Oct-2020 | 00:41

Albert Kojp je imao sigurnu ruku i kad on jednom nešto kaže, to je rečeno za sva vremena, zato što on govori na svoj način, i što  taj način govora o jednom datom predmetu vredi više nego svi ostali. Slikao je pejzaže, marine, portrete, stoku i dvorišta sa živinom. Ako je čovek zaista ljubitelj slikarstva, kako da ne bude osvojen ovim čudesnim malim vaseljenama izvedenim strpljivom kičicom, i gde je svetlost sa toliko ljubavi data u prelivima. Očarava iskrenost u tom skromnom držanju pred prirodom.

Albert Kojp rodjen je 1620. u Dodrehtu i u blizini ovog grada proživeo je skoro ceo život, u svojoj poljskoj kući. Otac mu je bio solidan slikar portreta ali Kojp nikada ne bi postao veliki slikar da nije upoznao slikarstvo Jan van Gojena (1596-1656), jednog od najplodnijih holandskih pejzažista.

Kojp je prvo počeo da slika onako kako je to činio Gojen ( tipični Van Gojenovi pejzaži radjeni su sa izbegavanjem efektnosti, monohromno, najčešće u sepija- smedjem tonalitetu tererna sa nešto zelene boje ili u sivim tonovima škriljaca. Nebo, koje na njegovim  radovima zauzima tri četvrtine platna, pokriveno je skoro redovno lakim oblacima, a slika tog neba ogleda se u vodi neke reke) ali ubrzo njegove slike  počela  je postepeno da obliva zlatna svetlost, kao na slici „Pastir s kravama kraj reke“(London, Nacionalna galerija). Mada je tema i atmosfera tipično  nizozemska, ima neke italijanske topline i vedrine koju je Kojp verovatno preuzeo od umetnika koji su boravili u Italiji, kao što je Jan Bot. Kod Kojpa su pejzaž i krave  samo detalji koji unose raznovrsnost u vedru atmosferu—prozračno nebo i kristalnu vodu. U toj atmosferi sve je okupano mekim tonovima žućkaste i zlatnomrke boje. Kojpova tema su   prirodni elementi, i na njegovim slikama uvek izgledaju topli i pitomi. 

Umetnik koji je s jedne strane blizak Hondekuteru, a s druge Ferdinandu Bolu, i koji, ne pada pod Rembrantov uticaj, na početku, slika životinje sa istom lakoćom kao Ezija van de Velde, nebo bolje od Bota, konje tačnije od Vouvermana, koji živo oseća lepote mora, reka i njihovih obala, koji slika gradove, brodove na sidrištu i velike pomorske prizore sa širinom i ubedljivošću koju Viljem van de Velde nije imao.

Kojpovo slikarstvo predstavlja tako iscrpnu živu knjigu nizozemskog života u sedamnaestom veku, a naročito na selu i u polju, da bi već njegov opseg i njegova svestranost bili dovoljni da mu osiguraju visoko mesto u hijerarhiji nizozemske umetnosti.  

Pejzaži, marine, konji, stoka, osobe svih zanimanja, velike i male figure, portreti i slike dvorišta i živine, sve je to obuhvaćeno njegovim delom.   

Kojp nije bio osobito omiljen za života ali ga to nije sprečilo da slika po svom nahodjenju, da bude prilježan ili nemaran do mile volje i da se kreće slobodno putevima života i umetnosti slušajući samo trenutno nadahnuće. Uostalom, on je delio sa Jakobom van Rojzdalom tu nemilost, dosta prirodnu, uostalom, ako pomislimo na sklonost ka krajnjoj dovršenosti umetničkih dela koja je tada vladala, delio je čak i sa Rembrantom kada su savremenici oko 1650. odjednom prestali da razumevaju Rembranta. Kao što se vidi, bio je u dobrom društvu. Docnije je bio ovenčan slavom koju nije uživao medju svojim savremenicima, i to pre svega u Engleskoj. Kojpove slike imale su velikog uticaja na Tarnera i Kanstebla.

Muzej Luvr pruža prilično preglednu sliku raznih oblika njegove obdarenosti, njegovog manira i njegove boje, on ga ne prikazuje u punoj meri niti nam dopušta da naslutimo stepen  njegovog savršenstva, pa i njegove genijalnosti, ako hoćete. Ovde su slike: „Veliki pejzaž“, „Odlazak u šetnju“ i „Šetnja“.

Što se „Velikog pejzaža“ tiče, teško je zamisliti da se može postići veći domet u veštini slikanja svetlosti, izražavanja osećanja prijatnosti i odmora kojima čoveka ispunjava i prožima atmosfera puna svetlosti i toplote. To bi bila savršena slika da se nisu potkrale neke sitnice koje izgledaju kao greške mladog čoveka ili rasejanog crtača.

Muzej u Hagu čuva  „Portret gospodara od Ruvera“ prikazanog u lovu na losose kojim rukovodi u okoli Dodrehta. Portretisana ličnost podseća nas na mnoge dobro poznate  figure sa njegovih  brojnih slika. Svuda iste pozlate, na nebu, u pozadini, u vodama, na licima. Slika ima malih nedostataka, ali je dobro zamišljena i oštroumno sprovedena, originalna, lična.

„Dolazak Mauricijusa od Nasaua u Sheveningen“(Amsterdam, Zbirka Siks) je veoma zanimljiva. To je velika marina sa brodovima punim figura. Potpuno sam ubedjen da niko iz sjajne  nizozemske  škole ne bi bio u stanju da na ovakav način konstruiše sliku. Prvi brod s leve strane, osvetljen iz pozadine, zadivljuje  lepotom i tačnošću izrade.  

Slika  „Mesečina“ (Amsterdam, Zbirka Siks) zbog svog čudnog  efekta mesečine na moru novina je u  nizozemskom  slikarstvu koju je  Kojp  majstorski primenio. Kad bi se čovek zaputio da prati sve njegove raznovrsne pokušaje, sve varijacije tih pokušaja, shvatio bi da je Kojp u svom radu, na trenutak, bar jednom u svom životu, nadmašio  sve one medju savremenicima koji su zajedno sa njim delili tako izuzetno prostrano polje njegove veštine. „Pogled na Dodreht“ (London) je remek-delo slikarske umetnosti, delo dostojno jednog od najvećih Nizozemaca.

Albert Kojp ima tehniku majstora i ruku sposobnu da prenese nepogrešivo tačno sve ono što njegovo oko vidi. Stvorio je, što je dovoljno u umetnosti, izmišljenu, ali odredjenu i potpuno ličnu formulu za dočaravanje svetlosti i njenih dejstava. Ako se na tom putu neretko koristio i dostignućima Rembrantovog genija, koji je decenijama zalivao svojim  zlatnim maglama život Amsterdama, to mu se nikako ne sme uzeti za zlo.

Imao je retku sposobnost da izmisli, odredjenu atmosferu i da, potom, načini od nje ne samo vazdušastu stihiju koja se gubi u daljini, već i da da tačan raspored svih  detalja na slici. Majstorski i nepogrešivo. To je njegov zaštitni znak, to je njegov potpis po kome ga prepoznajemo.

U poređenju sa amsterdamskim slikarima Albert Kojp pomalo liči na zdravog čoveka iz provincije, koji slika na miru i kako voli, ne brinući se mnogo za mišljenje kritičara. Za  nizozemske prilike njegove slike su neuobičajeno velike i dekorativne. Protivno postupku Jakoba van Rojzdala ili Pitera de Hoha, koji razvijaju perspektivu beskrajno u dubinu, Kojp obično jasno opredeli  dva-tri plana i već drugi plan slike utopi u neku zlatnu svetlost, tako da se sa toga svetlog pozadja izdvoje skoro u silueti, kao pravi predmet slike samo široke mase prvoga plana. To daje snažan dekorativni efekat njegovim slikama. 

U nizozemskoj umetnosti nije postojao neki dominantni - gravitacioni centar, kakvi su, u Flandriji na primer, Anvers ili Brisel, već je skoro svaki grad njenih sedam provincija - Lajden, Harlem, Amsterdam, Hag, Delft i Utreht - predstavljao jedno umetničko središte. Slikarstvo u svim tim centrima toliko je srodno po shvatanjima, da naziv „škola“, kad se govori o slikarstvu pojedinih od tih gradova, označava samo poreklo slike, ali ne i druge specifičnosti. U pravom smislu postoji samo jedna Nizozemska „škola“ koja obuhvata srodne „grupacije“. Razlike, ukoliko ih ima, dolaze pre od individualnosti umetnika nego od centara stvaranja. Uzrok ove umetničke decentralizacije bilo je ekonomsko blagostanje svih gradova, stvarna medjusobna politička ravnopravnost  provincija i visoki kulturni stupanj na kome se zemlja nalazila.

Blagostanje i kulturni nivo omogućili su masovno interesovanje za umetnost. Gradjani Nizozemske nisu živeli luksuzno čak ni kad su bili bogati ali  i najsiromašniji gradjanin hteo je da ima sliku i za nju nije žalio novac, otkidajući ako treba i od usta. Jedan pekar plaćao je  600 florina  za sliku  Jana Vermera sa jednom figurom. Jasno je da je u takvim prilikama slikarski poziv bio privlačan. S druge strane, to je dovelo do hiperprodukcije slikara (smatra se da je u maloj Nizozemskoj u to vreme  radilo oko 2000 slikara), tako da se nije moglo živeti samo od slikarstva. Slikari su često imali i sporedna zanimanja, čak i oni istaknuti kao Jan van Gojen, Jan Sten, Majndert Hobema: oni su ladjari, krčmari, baštovani, trgovci. Jakob van Rojzdal je bio hirurg.

U kratkom vremenskom razdoblju procvata nizozemskog slikarstva, razdoblju koje nije  obuhvatalo  ni pun vek, deluju tri generacije umetnika. Oni često uživaju veću slavu a i srećniji su od četvorice velikih nacionalnih genija. Frans Hals (1580/84-1666) je u osamdesetim godinama, kao iznemogli, bedni starac bio primljen u sirotište, gde je iz zahvalnosti naslikao kolektivni portret sa četiri upraviteljice sirotišta i jednom služavkom.  Ovaj poslednji Halsov rad „Upraviteljice staračkog doma u Harlemu“, jeste jedno od  najproduhovljenijih i najpotresnijih njegovih dela.  

Frans Hals је bio jedan od najvećih portretista svoga doba. Ali se on ubrzo oslobadja ugladjenog slikanja gradjanskih portreta i za svoje modele uzima slučajne ljude i žene iz naroda, koje slika sa takvom lakoćom i snagom izraza, da se i danas smatra kao preteča velikih slikara XIX veka. Njegove ličnosti, ljudi i žene iz krčmi, s ulica i kejova odišu nekom svežom duševnom vedrinom, smeše se i raduju životu kao Velaskezove ličnosti.

Rembrant van Rajn (1606-1669) je poslednjih  petnaestak godina života  proživeo u bedi, samoći i materijalnim nedaćama, ali ga sve to nije omelo da naslika čitavu jednu galeriju besmrtnih ostvarenja. Da pomenemo neka od njih: „Mladić“ (Pariz, Luvr) iz 1658. godine,  „Autoportret“  (Pariz, Luvr) iz 1660, „Slikar sa paletom“( London) iz 1660, „Sv. Matija“ (Pariz, Luvr) iz 1661, „Predstavnici suknarskog esnafa“ (Amsterdam, Rijksmuzej) iz 1662. godine. „Suknari“ su klasično Rembrantovo  delo, nastalo na završetku njegovog mučnog  života, ono predstavlja sumu njegovih iskustava i znanja.  Ta  slika  svedoči nam do koje mere je prilikom slikanja mozak goreo u groznici i ruka pomamno radila  Na veličanstvenom “Umetnikovom portretu“ iz Vašingtona (Kolekcija Melon)  gorčina i mrzovolja pojavljuju se ali nam Rembrant otkriva svoju dušu: jedan ogroman ponos usadjen u jedno ogromno očajanje. To je smisao male skice iz Eks- an- Provansa (Muzej Grane). Crveni bere, žuti okovratnik, mrki kaput, tri izrazite mrlje uokviruju svetle namaze boja na licu, dajući ekspresionističku sliku; i ovog puta je čitavo osvetljenje na čelu. Skica je savremenik „Jevrejskog para“(Amsterdam, Rijksmuzej); to je trijumf boje i svetlosti nad mrakom, u koji Rembrant ipak ponire i koji pomalo i prima da bi iskreno dao svoj izgled. Crteži njegovi su, opet, kao čudo.

Jan Vermer(1632-1675) se se stalno borio sa bedom i razočaranjima (jedva je uspevao da prehrani svoju mnogobrojnu porodicu, osmoro dece i ženu). Sin jednog  gostioničara iz Delfta, verovatno  nije nikad ni napuštao rodni grad. Njegov „Pogled na Delft“ (Drezden, Državna galerija) pokazuje skoro fotografsku istinu. Pred tom slikom ima se utisak neke novostvorene prirode posmatrane novim i široko otvorenim očima.  

Njegova kompozicija „Umetnik u svom ateljeu“ (Beč, Muzej istorije umetnosti“), na izgled mirna i skoro stereoskopski reljefna, takvih  je kvaliteta da će se uzalud tražiti u celokupnom slikarstvu nešto što  bi joj bilo ravno.   

Vermerov način rada je bio ugladjen i miran, boje nežne i prozračne a svetlost na slikama ujednačena: zbog toga njegov realizam nije bio ni suvoparan ni dramatičan već pun neke dostojanstvene lepote. Naročito je voleo da kao dekor upotrebljava dragocene predmete, tepihe, skupocene tkanine, nakit, fajansu, tako da mnoge njegove slike prikazuju čitav inventar bogatstva tadašnjeg nizozemskog društva.

Koncepcija pejzaža kakvu je započeo Jan Van Gojen dostigla je svoju punu formu u  umetnosti jednog od najvećih svetskih pejzažista, Jakoba van Rojzdala (1629-1682). Njegov život je skoro sasvim nepoznat. Otac mu je bio uramljivač slika, koji je i sam pomalo slikao pejzaže. Ime Jakoba van Rojzdala nalazi se na listi amsterdamskih lekara iz 1676. godine i  zato se misli da je hirurgija bila Rojzdalovo drugo zanimanje.

Rojzdalovo slikarstvo ne odlikuje se nekim bleskom i bogatstvom kolorita. Duboki, tamnosmedji, kao škriljac sivi i zeleni tonovi, -- to su dominantne note njegove mukle, skoro turobne palete. Medjutim, ta ozbiljna paleta izvanredno je  snažna, harmonična i bogata u nijansama. Njegovo elegično osećanje prirode je nesumljivo dublje i muževnije nego kod bilo kog nizozemskog  pejzažiste. Tajna Rojzdalove rečitosti, jeste u načinu na koji on konstruiše i slika nebo. Do tada se mislilo da se slikanju neba, zato što ono predstavlja najprazniju partiju na slici, ne mora poklanjati velika briga i trud. Rojzdal misli sasvim suprotno: on težište problema kod pejzaža stavlja baš na slikanju neba. Veličanstvena „Plaža u Sheveningenu“(Hag) odlično ilustruje tu Rojzdalovu „arhitekturu neba“. U njegova besmrtna dela ubrajaju se: „Bura“, „Žbun“, „Mlaz sunčeve svetlosti“, „Jevrejsko groblje“, „Šuma.“ U Muzeju Ermitaž u Sankt Peterburgu, nalaze se dva Rojzdalova dela „Seljačke kuće u dunama“ i „Morska obala“.  Najveći Rojzdalov značaj jeste u tome što donosi novo moderno osećanje prirode.

Za života Rojzdal nije bio shvaćen ni cenjen. Umro je u bedi, u jednom harlemskom sirotištu.

Smrt Alberta Kojpa 1691. simbolično je  označila kraj XVII, zlatnog veka holandskog slikarstva.

Kakav  vek! Kakvo  slikarstvo!

Komentari
0
Pošalji komentar
lpM ZCJ
Slažem se sa uslovima i pravilima pisanja pisanja komentara.
Povezane Vesti: