JEDAN OD NAJBOLJIH POZNAVALACA KONSTANTINA BRANKUŠIJA

Izvor: Niški portal | 19-Feb-2021 | 00:56

145 godina od Brankušijevog rođendana

Brojne institucije kulture i umetnosti  širom sveta,  obeležavaju  ovih februarskih dana različitim sadržajima, jedan značajan datum iz istorije umetnosti: 145 godina od rođenja Konstantina Brankušija. Rođen 19. februara 1876. u Rumuniji, studirao je akademiju u Bukureštu, zatim odlazi u Pariz, prvo na Ekol de Bozar a zatim kod  Ogista Rodena. U početku je radio pod uticajem Rodena, ali već od 1910, kad Pikaso uvodi u modu crnačku  plastiku, Brankuši naglo menja  svoj   način vajanja i počinje da odlazi u apstrakciju. Njegovo je mišljenje da se forma može reducirati sve do svojih najosnovnijih elemenata, u isto vreme i  najčistijih koji su jedini bitni za prirodu i karakter jednog odredjenog objekta. Dužnost je skulptora da uoči te najosnovnije elemente i da ih prikaže u njihovom čistom  delovanju. Vremenom Brankuši je izrastao u najznačajnijeg umetnika  XX veka i jednog od najvećih u istoriji skulpture. Umro je 1957. godine.

U Srbiji, Brankuši  je ušao u ljudska srca zahvaljujući  aktivnostima profesora Kamenka M. Markovića koji se pet decenija bavi životom i stvaralaštvom  ovog  umetnika. Prvi rad o Konstantinu Brankušiju, Marković je napisao 1971. godine. (podatak uzet iz Markovićeve biografije). Od tada do danas objavio je o Brankušiju u Srbiji više od šesdeset radova i jedan broj njih u inostranstvu, održao je  brojna predavanja u Srbiji, učestvovao na  jednom broju naučnih skupova u zemlji i inostranstvu i napisao  tri knjige o Brankušiju.  Povodom stotrideset godina od rodjenja  Konstantina Btankušija, 2006,  priredio je u Niškom  kulturnom centru izložbu fotografija po Brankušijevim skulpturama. Nekoliko dana potom, održao je predavanja o slavnom skulptoru u Medjunarodnom kulturnom centru Beograda, na Internacionalnom univerzitetu u Novom Pazaru,  na Filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici, i na Univerzitetu umetnosti u Zvečanu.

 

U svojoj knjizi, „Trag genija—Konstantin Brankuši“ („Sitoprint plus“, Niš, 2011, str. 456)  Marković izmedju ostalog  piše:“ Iako  su koreni Brankušijevog dela uronjeni u tlo njegove otadžbine, to nikako ne znači da njegova umetnost pripada prošlosti. Naprotiv, u njoj se snažno ispoljava estetska težnja naše epohe, kroz inovacije umetničkog jezika, kroz svest  čiste forme i oblika u razvoju, što je korenito  izmenilo vajarstvo XX veka. Za Brankušija, prošlost je bila samo prolog budućnosti. On je shvatio  još neformulisane težnje svog vremena i afirmisao se kao  pravi prethodnik. Oslobodio je vajarstvo svih dodatnih elemenata, književnih, istorijskih, mitoloških, alegorijskih, anegdotskih ili ornamentalnih, kako bi mu dao objektivnu stvarnost. Pompeznom izražavanju neobuzdanih strasti, suprotstavio je jednostavnost organskog života i radost bitisanja. Konvenciji idealne lepote, svojstvenoj akademskoj tradiciji, on je suprotstavio  težnju za istinom, za suštinom stvari. Umesto telesne ravnoteže, svojstvene klasičnom vajarstvu, on je predložio dinamičnu ravnotežu aktivnih snaga. Udahnuo je skulpturi postojanost i autonomiju, dajući  joj, u isto vreme, dinamiku koja je odgovarala zahtevima njegovog vremena. Dela starog vajarstva svom težinom su se oslanjala na postolje. Brankušijeve skulpture se njišu na postolju, projektovane su u prostoru, neke sugerišu let, druge plutaju na svetlosnim talasima. Postolje postaje skulptura sama po sebi, služeći samo kao tačka, u kojoj se dva elementa dodiruju.

Brankušijevo stvaralaštvo imalo je veliki uticaj na današnji umetnički svet, ne samo u vajarstvu, već i u arhitekturi i industrijskom dizajnu. Aerodinamičan oblik kosmičkih raketa i automobila, inovacije u dizajnu nameštaja, živahne siluete novih katedrala, krivulje i parabole modernih gradjevina, hrabra ostvarenja arhitekture našeg vremena pokazuju svest o čistom obliku koju je Brankuši darovao umetnosti XX - og veka.“

Nijedno predavanje Kamenka M. Markovića o Brankušiju, a bilo ih je petnaestak  u Nišu, nisam propustio, a pročitao sam  sa neskrivenim uživanjem i sve njegove  knjige o Brankušiju. Profesor Marković me je očarao i zadivio brojnim aspektima svog rada i života. Zamislite čoveka koji pedeset godina putuje svetom da bi uživao u lepoti umetnosti, opijen, pre svega, Rembrantom i Brankušijem. Koliku  li samo  radost  njemu  pričinjavaju susreti sa  delima ovih umetnika?  Dovoljno je da čovek  čuje jedno Markovićevo predavanje  i snažno će u sebi osetiti koordinate njegove široke, tople  i raspevane duše.  Kada   profesor govori o Brankušiju on to  čini sa toliko ljubavi,  sa toliko zanosa, sa toliko strasti u sebi i sa toliko uživanja da je to fascinantno.  Slušalac kao  u transu, omadjijan  rečima,  stiče utisak da je i sam  „uvučen“ u proces  stvaranja  dela o kome je reč. Dok oblikuje „dramu jednog života“, Kamenko M. Marković ne može da sakrije  ni  svoje uzbudjenje, ni  divljenje koje u njemu izazivaju dela ovog čarobanjaka umetnosti, ni svoje suze.

Marković je od istorije umetnosti stvorio jediinu svoju muzu,  svoju jedinu ljubav, svoje jedino i dovoljno uživanje.

O tome kako je  upoznao Brankušijevo delo, profesor Kamenko M. Marković je govorio  na  svom predavanju u Nišu, održanom marta 2018:“ Jedan broj Brankušijevih dela podrobnije sam upoznao u Parizu, decembra 1975 na izložbi u Narodnom muzeju moderne umetnosti. Tom izložbom započela je u Francuskoj komemoracija povodom obeležavanja  sto godina od  smrti Brankušija.  U Društvu za arhitektonske studije u Domu omladine održane su panel  diskusije  o Brankušiju, na kojima su izmedju ostalih govorili i skulptori Lusijen Verkolije (1908-2002), Luksenburžanin, čije stvaralaštvo u potpunosti prati Brankušijevu duhovnu liniju i  Rumun, Aleksandru  Istrati (1915- 1991).  Pored 40 prikazanih dijapozitiva bila je predstavljena i izložba fotografija koje je napravio N. Sandulesku po Brankušijevim skulpturama. U okviru ovog kolokvijuma u Muzeju „Galliera“, bila je otvorena izložba moderne rumunske  skulpture pod nazivom „Omaž Brankušiju“, na kojoj je bilo predstavljeno 27 Brankušijevih skulptura.  Na   toj izložbi upoznao sam  Irinu Kodreanu (1896-1985), jednu od četrnaest skulptora koji su učili u Brankušijevom ateljeu. Pričala  mi je tako nežno o Brankušiju, da sam jedva zadržavao suze u očima. Tih dana se  u Parizu, na svakom koraku,  govorilo samo o Brankušiju i njegovoj  čudesnoj umetnosti.  U leto 1976. bio sam ponovo u Parizu ( zahvaljujući  rodjaku  u čijem sam stanu  boravio šest nedelja). Tu srećnu okolnost iskoristio  sam  na najbolji način:  bolje sam upoznao Brankušija  i francusku umetnost uopšte.

Ogist Roden (1840-1917) i Konstantin Brankuši (1876- 1957) su bili umetnici koji su izvršili najveći uticaj na razvoj modernog vajarstva u XX veku. Roden je oslobodio vajarstvo dogmi i načela akademizma i stvorio je slobodnu umetnost, punu snage, iskrenu, ushićenu, zasnovanu na ljudskoj dimenziji i životnoj istini.

Konstantin Brankuši je XX veku podario svest o čistom obliku, omogućio prelaz sa figurativnog predstavljanja stvarnosti na izražavanje suštine stvari, i na revolucionaran način obnovio umetnički jezik, oplemenivši ga jednom novom, duhovnom dimenzijom.

Obojica su smatrali da je život čudo i da je snaga jedna od najvažnijih osobina umetničkog dela. Ideal više nije bila  Lepota, već Snaga.

Roden je govorio :“Život, kakvo čudo“, a Brankuši: „Čudo je što živiš! Moj život je bio niz čuda“!

Pod utiskom svega vidjenog i doživljenog u umetničkoj prestonici sveta,  odlučio sam da  u narednim godinama što bolje upoznam  Rumuniju,  njenu istoriju i kulturu,  kao i običaje tog velikog naroda iz kojih je  Brankuši crpeo inspiraciju za svoje delo.

Rumunska narodna umetnost a naročito tkanine, ćilimi i keramika iz Oltenije, dale su Brankušiju primer jedne stilizacije koja svodi sliku na geometrijsku formu, gotovo apstraktnu, metodom odstranjivanja, skidanja, prečišćavanja i njene sakralizacije, dok su umetnici Zapada, stizali do apstrakcije kroz rastavljanje i potpuno razaranje forme. Kod Brankušija slika uvek ima ljudski znak, koji polazi od figurativnog elementa stvarnosti. Seljak zna da se harmonija sveta manifestuje u svemu što postoji, u biću ili stvari. U filigranu jednog lista, teksturi jedne biljke, u toliko različitih oblika kamenja i stena, u svemu što ga okružuje može se raspoznati kosmičko jedinstvo sveta i života. Izmedju ljudi i stvari postoji solidarnost. Braankuši je sekirom i drugim vrstama alata sam sebi pravio fotelje, taburee, od drveta, sam je napravio sobnu peć, vrata i prozore, i sve predmete u ateljeu, jer je želeo da im bude blizak, da su deo njegovog svakodnevnog života. Od trupaca koji su bili u njegovom ateljeu u Impas Ronsanu, Brankuši se nerado odvajao, bio je povezan sa njima, istim  onim nevidljivim nitima kojima je Mikelandjelo Buonaroti bio povezan sa mermernim blokovima  iz Karare. Za Mikelandjela, mermer je imao toplinu ljudskog tela, za Brankušija,  drveni trupci su imali opojnu snagu zavičaja.

U narodnoj umetnosti, na primer, ptica je svedena na jednostavan geometrijski prikaz koji, zadržava suštinske karakteristike, ali ne sledi identifikaciju odredjene vrste, već sugeriše generalnu ideju leta koji je, izvorno, imao magijsko značenje povezano sa čovekom ( ptice u letu simbolizuju ljudske duše posle smrti).  

Godine 1982, postao sam stanovnik Kladova- biserne varošice na desnoj obali Dunava.( U tom mestu živeo sam i radio sve do jeseni 1989. godine). Brankušijeva otadžbina  bila mi je pred očima. Odlazio sam  svake nedelje u Temišvar, kod profesora Kalina na časove rumunskog jezika,  posećivao  sam godinama  Hobicu, Brankušijevo rodno selo i tamo provodio dane u druženju sa meštanima sela, ali i sa čobanima, Brankušijevim precima. Spavao sam u kolibi  sa čobanima, nedaleko od njihovih stada. Izgled tih  koliba i trla, kako su mi neki od čobana rekli, sačuvali  su svoju autentičnost i izgled  koji datira još iz doba Brankušijevog detinjstva. Obišao sam grobove Brankušijevih roditelja, posetio kamenolome u Ruškici i Banpotoku iz kojih je Brankuši koristio specijalnu vrstu kamena za Memorijalni kompleks u Trgu Žiu, i razgovarao  sa ljudima koji su poznavali Konstantina Brankušija. Godinama  sam učestvovao na naučnim skupovima u Trgu Žiu i Krajovi. Provodio dane u muzejima, galerijama, bibliotekama, akhivima,  kako bih saznao detalje iz prepiske koju je vodio slavni skulptor sa Aretijom Tataresku, predsednicom Nacionalne lige žena u Trgu Žiu oko izrade  „Spomenika palim borcima u Prvom svetskom ratu“. Obišao sam sva značajna arheološka nalazišta u Rumuniji. Upoznao  sam jedan broj rumunskih slikara, skulptora, književnika i profesora univerziteta,  družio se sa njima, ručavao i dočekivao  nove godine. Zimovao sam i letovao u  toj zemlji. Godinama sam  odlazio u Marugu,  da gledam  vajarsku koloniju  koja se tamo održava od 1970. godine,  gde mladi  vajari inspirisani Brankušijem stvaraju svoja dela. Zavoleo sam Brankušijevu otadžbinu onako kako sam detetom  zavoleo Holandiju zbog Rembranta, ili  Francusku zbog  Žana Antoana Vatoa,  Ežena Delakroa, Pola Sezana,  Gistava Flobera, Kloda Debisija“.

U svojoj knjizi „Konstantin Brankuši i njegova duhovna familija“ (Niš, 2011, str.168), Kamenko M. Marković piše: “Roden je strastveno izrazio egzaltirana osećanja u ljudskim figurama, a Brankuši je sa  vedrinom prikazao suštinu stvari u predmetima, sa snagom mitskog značenja. Prvi je imao profani osećaj stvarnosti, kao gradjanin, a drugi, sveti osećaj stvarnosti, kao  seljak“.

Ono što fascinira kod profersora Markovća nije samo saznanje da je on jedan od najboljih  svetskih stručnjaka za Brankušijevo stvaralaštvo,  već  i činjenica  da on pola veka, svake godine, tekstom ili predavanjem, obeležava godišnjicu rodnjena  ili datum Brankušijeve smrti.   Nadam se da će tako biti i ove godine, iako je profesor u Intetvjuu Niškom portalu rekao: „da prvi put, zbog pandemije, ne zna kako će obeležiti 19. februar“. Veliki čovek o kome  vam govorim  sa toliko zadovoljstva – verujem da će smisliti nešto originalno.

Nikada neću zaboraviti  ove profesorove reči, koje dovoljno snažno ilustruju  njegovu neizmernu  ljubav prema  Konstantinu Brankušiju .

-- Kada osetim u grudima teskobu, odem u Trgu Žiu da vidim Brankušijev Memorijalni kompleks i vratim se čio i oporavljen.( Brankušijeva umetnost poseduje terapeutska svojstva).To genijalno delo nisu stvorile samo Brankušijeve koščate ruke već  i njegova nežna duša.

Piše: Dragan Savić

 

Komentari
0
Pošalji komentar
Gww wgP
Slažem se sa uslovima i pravilima pisanja pisanja komentara.
Povezane Vesti: