(Kamenko M. Marković) GOSPODAR SVETLOSTI I BOJE - KLOD MONE

Izvor: Niški portal | 01-Jul-2021 | 21:43
Klod Mone je smatran najčistijim predstavnikom impresionista, ne samo zbog toga što je svojom slikom dao ime pokretu već što je najdoslednije i do poslednjeg daha sprovodio doktrine impresionizma.  Godine 1784. (15 maja) jedna grupa mladih slikara, učlanjenih u  „Anonimno udruženje slikara, vajara i gravera“ otvorila je svoju izložbu u ateljeu fotografa Nadara, na Kapucinskom bulevaru u Parizu. Grupu su sačinjavali, pored ostalih: Klod Mone, Ogist Renoar, Edgar Dega, Pol Sezan, Alfred Sisle, Kamij Pisaro, Arman Gijomen i jedna žena, Berta Morizo.  Publika i kritičari dolaze u siromašni kvart Pariza i, plativši skromnu ulaznicu, doživljavaju različite utiske. Neki od njih su bili iskreno zbunjeni, drugi besni, ali se  većina,  ipak, samo zabavljala. Pol Sezan je podneo najžešći udarac kritike. Jedan novinar, saradnik šaljivog lista „Šarivari“, po imenu Luj leroa, nazvao ih je impresionistima, po jednoj slici Kloda Monea „Impresija, Radjanje sunca“. Reč „impresionizam“, prvobitno upotrebljenu u ironičnom značenju, usvajaju same žrtve kao ponosni simbol sopstvene pobune. Revolt impresionista uperen je protiv oficijelne umetnosti Salona, neoklasicizma Akademije, utvrdjenih, krutih pravila, koja su sputavala mnoge umetnike toga  vremena.  
 
Foto: Aržantej
 
   
U čemu je suština ove pobune impresionista i zbog čega ona znači tako velik korak u istoriji umetnosti?  Najpre treba da se pozabavimo izborom tema i stavom grupe prema savremenom svetu. Bogovi i boginje iz klasične mitologije, sa svojim izmišljenim doživljajima, zaboravljeni su ili uglavnom zanemareni. Ponekad bi Pjer Ogist Renoar svom aktu dao naziv „Dijana“ ili „Venera“ - da bi na taj način prodro u Salon. U stvari, u pitanju je bila  zdrava i jaka francuska  devojka  koja bi mu dobrovoljno pozirala. Nestalo je scena bitaka, portreta narodnih heroja, istorijskih panorama—tema tradicionalnih slikara. Impresionisti odbacuju predrasude i posmatraju život koji ih okružuje. Slikaju ono što vide—kafee sa njihovim stalnim gostima, prostitutke, skitnice, pijanice, činovnike. Pod uticajem razvoja filma i kamere, oni  slikaju ono što bismo danas nazvali „zabeleženim trenutkom“ - jedan momenat iz života, čovek uhvaćen u trenutku dok prinosi piće usnama ili žena u trenutku dok ulazi u kuću. Budući da slikaju uglavnom ljude u pokretu, ti ljudi često „ulaze“ ili „izlaze“ i sa samog platna, tj. njihova tela ili lica su odsečena ivicom slike. Dobija se utisak da je umetnik slučajno uhvatio jednu scenu koja ga je zainteresovala i brzo je zabeležio.  Medjutim, to je često brižljivo „obradjivano“  u ateljeu. Ali beleške, bilo da su zapisane  ili da žive u pamćenju, pravljene su u trenutku opservacije. Temu  slike često čine obični prizori: mrtva  riba u činiji, voće, struk cveća.
  
Klod Mone rodjen je u Parizu 14. decembra 1840. godine. Njegov otac bio je bogati trgovac u Avru i Mone je u ovom gradu proveo svoju  mladost i ovde je osetio neodoljivu potrebu da se bavi umetnošću. Prvi slikar kojeg je upoznao i od kojeg je  dobio savete bio je Ežen Buden (1821-1898). Od 1895, Mone se povezao s njim prijateljskim odnosima, koji su potrajali godinama. Oni su zajedno odlazili u okolinu da slikaju pejzaž. Godine 1856. Mone je izlagao pored Budena u Parizu. Moneova porodica nerado je gledala na njegovo slikarstvo i kako nije htela da mu plati zamenika Mone je bio prinudjen da služi vojsku u afričkim lovcima u Alžiru. Tamo je proveo skoro dve godine ali je veoma teško podnosio tamošnju klimu i narušeno zdravlje prisililo  je njegove roditelje da mu otkupe dalje služenje vojske. Roditelji su sada pristali da se bavi slikarstvom ali su odmah tražili da ode u atelje nekog poznatog slikara u Parizu, kako bi tamo dovršio  redovne studije. Godine 1862. on je stupio u atelje Glera, gde je upoznao Bazija, Sisleja i Renoara. Tako se formiralo prijateljstvo koje će ući u istoriju.
 
Foto: Bašta umetnika u Veteju
 
Prezirao je akademski način rada, a Gler ga ničim nije privlačio. U tom ateljeu proveo je godinu dana ne naučivši ništa i pritom ga je napustio. Njegove su ga slikarske sklonosti privlačile  slikarstvu pejzaža. I upravo jedan dogadjaj  od presudnog značaja po njega, odigrao se tih dana. Godine 1863. upoznao je dela Eduara Manea (1832-1883). Četrnaest Maneovih slika  izloženih u galeriji kod Martinea, na Italijanskom bulevaru, pokazali su  mu jedno  svetlo slikarstvo u kojem su živi oštri tonovi, bili stavljeni jedan do drugog bez uobičajenih senki, koje su se koristile u slikarstvu. Na prvi pogled bio je oduševljen tom smelom novošću.
Do toga časa  je on, kao i ostali mladi smeli ljudi svoga vremena, slikao skalom boja, koja je bila bliska onoj Kurbeovoj i Koroovoj. Mone, sada, odlučno usvaja novu tehniku svetlih tonova prilagodjavajući je slikarstvu pejzaža.  
 
Proslavljen kao pejzažista, on je svoju umetničku karijeru počeo figuralnim kompozicijama. Njegova platna iz tog vremena, naročito „Doručak“, „Japanka“ u velikoj haljini sjajne crvene boje, „Žena sa suncokretom“ i „Dama u zelenoj haljini“ svedoče o jednom neobično snažnom figuralnom daru. Ali, na ovim slikama je jasno vidljiv uticaj  Gistava Kurbea i Kamija Koroa.
 
Mone je, međutim, već tada bio sasvim obuzet problemom svetlosti, i na svojim figurama je tražio samo povod da ih iscizelira finim, tačkastim ili nemirnim potezima kičice i da ih prelije neobičnom, iskričavom svetlošću svoje sjajne, sunačane palete. On će to zatim u punoj meri, i do najvišeg  estetskog dometa, postići na pejzažima ili figurama u pejzažu. Proučavajući odnos izmedju boje i svetlosti, on je pošao od svetlosti, trudeći se da slikarski izrazi promenu na predmetima u zavisnosti od vremena. On slika niz platna s istom temom „Stogovi sena“, „Aleju jablanova“, „Ruansku katedralu“, i to počev od ranog jutra, preko sunčanog podneva  do zalaska Sunca.
 
Foto: Most u Aržanteju
 
“Impresija, Rađanje sunca“ (Pariz, Muzej Marmotan) je, za Monea, bila pokušaj da se uhvate prolazni vidovi jednog promenljivog trenutka, možda više nego ijedna druga njegova slika do kasnih venecijanskih prizora ili „Lokvanja“. „Lokvanji“ - jedna od kompozicija iz serije u kojoj je Mone naslikao promene osvetljenja motiva u toku dana, od svitanja do večeri, pokazuje doslednost ovog umetnika. Refleksi svetla u vodi i treperenje vazduha i svetlosti su „glavne ličnosti“ ovih  vanredno poetičnih kompozicija.  
 
„Polje s makovima“ po atmosferi, finoj paleti i perspektivi izraženoj bojom, pokazuje uverenje  impresionista o značaju promena u pejzažu u odredjenom momentu dnevnog osvetljenja. „Most u Aržanteju“ mogao bi se smatrati tipičnijom, pa čak i klasičnijom varijantom razvijenog impresionizma: on blista, treperi i deluje  kao iskričava, vrela sunčeva svetlost koja svetluca na vodi. Sama voda je data u stotinama malih poteza, žute, nadandžaste i zelene boje kroz koje  se probijaju odblesci plavog i crvenog. Čak su najdublje senke date pozitivnom bojom.
 
Sužavajući svoju tematiku i svoju materiju, u grozničavom  istraživanju pikturalnih vrednosti, Mone  od pejzaža i arhitekture prelazi na svoje „Lokvanje“ seriju slika na kojima se vidi samo voda i vodeno bilje. S istim zanosom, za svetlost i materiju razbijenu svetlošću, skoro dematerijalizovanu vrednostima spektra.
 
Foto: Obala Sene u blizini Veteja
 
Posle 1890. njegovo slikarstvo počinje sve više da rastapa oblike predmeta u boju, u svetlost, u nešto neodredjeno i maglovito. Čarolija odblesaka iz prirode svojim kolorističkim bogatstvom, intenzitetom i suptilnostima analize učinila je svaki  motiv irelevantnim. Za Monea je postalo svejedno da li je to red jablanova, morska obala ili katedrala. To je uvek bilo isto poniranje u koloristički sadržaj odnosa u prirodi u kome je dominirala jedna aprioristička ideja: spoljni svet se može izraziti samo bojama sunčevog spektra; senke su ljubičaste ili toplo mrke; crno je odbačeno sa palete: funkcionalnost boje dobila je dotle nevidjenu važnost.
 
Mone je doveo impresionizam do njegovih najdaljih granica. Stvarne stvari više nemaju nikakvu vrednost same po sebi; ono što je važno jeste samo utisak koje one čine na oko, što je značajno jedino zato šta Mone čini s tim pomoću boje. Monea više ne interesuje sama stvar već samo njen slučajni izgled. Tako je u poznim godinama života naslikao ceo niz slika koje beleže efekte različite osvetljenosti na jedan te isti  predmet posmatranja. Jedna od prvih slika iz tog niza jeste fasada katedrale u Ruanu - promenljivi izgledi njene arhitekture, pod promenljivom svetlošću različitih doba dana. U tim varijantama na jednu temu polazna tačka, sam predmet posmatranja, manje je važan od veštine varijacije i u tom pogledu ove slike su prethodile apstraktnoj umetnosti novijeg  vremena.
 
Mone je slikao pejzaže iz Londona ili Venecije, gde su mu odsjaji laguna ili pramenje magle dozvoljavali da kamenje londonskih i venecijanskih palata načini lakim kao zrak Sunca. Medju najznačajnija  Moneova dela spadaju:“Krstine“, „Jablanovi“ „Regate u Aržanteju“,  „Katedrala u Ruanu“, „Barski cvetovi“, „Londonski mostovi, „Venecija“, „Bulke kod Veteja“, „Stanica  Sen-Lazar“, jedno od njegovih najubedljivijih dela, do krajnosti materijalizovano. Konstrukcija slike je  geometrijski stroga, a sve deluje, bujno, veselo, neposredno i sveže, kao divan buket poljskog cveća.
   
Najveću revoluciju u slikarstvu XX veka, značio je pravac (Impresionizam) koji  se javio u drugoj polovini ovog stoleća. On je potpuno izmenio dotadašnja shvatanja i otvorio nove perspektive, ne samo svojom suštinom nego i protivurečnostima koje je ona izazvala.
 
Klod Mone je doživeo početkom XX veka čitav niz napada i manifestacija koje su bile upravljene protiv impresionizma i njegove  estetike.
 
Poezija Moneovog dela, njegova iskričavost i treperavost i kult nepreciznih oblika koji daju mesta sanjarenju i osećajnosti, imali su svoj udeo u istoriji slikarstva, ali nisu  predstavljali osnov za nove radoznalosti i nova traženja.
Posle izložbe 1889. u dvorani  „Petit“ zajedno sa Ogistom Rodenom, priredjuje izložbu, na kojoj je pokazao važan izbor iz svog stvaralaštva. Mone je izložio 145 svojih slika koje su obuhvatale sve faze njegovog slikarstva. U tom reprezentativnom prostoru koji su posećivali ljudi iz sveta umetnosti ali i pristojan svet Pariza, moglo se zaključiti da je vreme radilo za Monea. Ona je označila prestanak teških godina i početak uspeha.
 
Mada je bio dete Pariza, potpuno ga je napustio. Ostao je uvek hladan prema uspehu i slavi, nije voleo buku i reklame. Radeći u pleneru stvorio je svoja dela u osami, na njivama, strmim morskim obalama i vodama.
Sve redje je dolazio u Pariz, provodio je vreme u Aržanteju i Veteju, daleko od prestonice. U Veteju je imao baštu zasejanu cvećem, koja je u zavisnosti od godišnjeg doba bila išarana jarkim bojama.
 
Dok je živeo u bedi nikome to nije govorio, trpeo je dostojanstveno udarce, kad je došao uspeh, on ga nije promenio. Bio je častan čovek i odbio je orden Legije časti. Prema svojim drugovima impresionistima ponašao  se veoma korektno. Niko nije hvalio Degaa, Pisaroa, Sezana, Renoara i Sisleja više od njega.
 
Neprestano je pokazivao koliko se divio slikarstvu Eduara Manea i priznavao sve, što mu je od početka dugovao. Godine 1890. inicirao je sakupljanje potpisa, kojim je trebalo da se izradi prostor u koji bi bila smeštena Maneova  „Olimipija“ u Luksenburškoj palati. („Olimpija“ se danas nalazi na počasnom mestu u Luvru, gde se s pravom smatra za jedno od blaga francuskih nacionalnih zbirki. Ali, još 1890. kad su Mane, Saržent i grupa  drugih velikih slikara hteli da je poklone Luksenburškom muzeju, morali su da vode duge i mučne  pregovore pre nego što će ta slika biti primljena).
Nakon smrti Eduara Manea, Mone je godinu dana radio na prikupljanju 20 000 franaka za gospodju Mane.
   
Klod Mone je umro 1926. godine
 
Komentari
0
Pošalji komentar
Wg3 G0x
Slažem se sa uslovima i pravilima pisanja pisanja komentara.
Povezane Vesti: