(Kamenko M. Marković) TRI VEKA OD SMRTI ŽANA ANTOANA VATOA

Izvor: Niški portal | 15-Sep-2021 | 07:13
Žan Antoan Vato velikan francuskog rokoko stila umro je 18. jula 1721. godine. Delkroova otadžbina, jedna od klasičnih zemalja slikarstva, ove jeseni nizom sadržaja  podseća  svoje gradjane na stvaralaštvo  Antoana Vatoa. Genijalni umetnik ostavio je iza sebe nešto više od 500 slika.  Imao sam sreću da vidim Vatoa u Parizu, Londonu,  Berlinu i Sankt Peterburgu. Magija njegove umetnosti ostavlja posmatrača bez daha.
 
Antoan Vato rodjen je 10. oktobra  1684. u Valansijenu u siromašnoj porodici. Kao dete, a i kasnije, bio je fizički veoma slab, malokrvan, mršav, ružan i stalno bolestan.  Još u najranijem detinjstvu pokazao je sklonost ka crtanju. Crtao je ljude iz svog okruženja i slike prodavao po vašarima. Otac se protivio dečakovoj želji da postane slikar, ali Vato je bio istrajan u toj svojoj nameri, i otac  ga odvodi  lokalnom slikaru Žarenu. Žaren nije imao nikakvog uticaja na Vatoa, jer je ovaj samoinicijativno proučavao prirodu i flamanske slikare, Rubensa i Tenirsa. 
 
 

U osamnaestoj godini života, napušta rodno mesto, bez para, bez prijatelja i pešice odlazi u Pariz. Po dolasku u  umetničku prestonicu sveta, 1702,  Antoan Vato sprijateljio se sa Žan-Žakom Spudenom, koji je Vatoa naučio da uživa u pozorišnoj umetnosti. 
Godine 1708. Vato je učenik Akademije i želi da na konkursu dobije prvu nagradu, koja bi mu omogućila da ode u Rim, kao stipendista vile Mediči, ali je tek iduće godine dobio drugu nagradu. Možda je i bolje što nije otišao u Italiju, gde bi svakako pao pod uticaj italijanskog slikarstva, koje je bilo na zalasku. 
 Naredne, 1709. godine obnovljena  predstava Dankurove komedije „Tri rodjake“, postala je prekonoć opšteomiljena  u Parizu. Ulogu Kolete igrala je gospodjica Demar, mlada, veoma dražesna glumica. Bila je osobito čuvena po veseloj melodičnosti  svoga smeha. Usamljeni, radom istrošeni mladić, koji je toliko vremena provodio po radionicama raznih mazala, jedne večeri video je njemu igru, telo i podlegao njenim čarima. 
To je prva ljubav, velika i bolna, koja ga lomi i onesposobljava za život. Nekoliko nedelja potom, vraća se u Valansijen, ali boravi kratko i opet se vraća u Pariz. On je sada već poznati slikar koji radi za Filipa Orleanskog. 
Stalno misli na gospodjicu Demar. U zbirci „Francuske i komične  figure“, nalazi se divna gravira radjena po jednom njegovom ranijem, izgubljenom crtežu sa natpisom „Gospodjica Demar u ulozi hodočasnice“. 
 

U poslednjoj slici  „Tri  rodjake“, čitavo društvo se okuplja dok ona peva:
„Podjite na ostrvo Kiteru 
Na hodočašće s nama: 
Otkud se mlada devojka ne vraća, 
Bez muža ili dragana; 
I gde je najpreča igra dana 
Slatka ljubavna igra“. 
 
Vato je bio opsednut tom slikom do kraja svog kratkog života. Nije teško zamisliti dejstvo takvog  prizora na siromašnog, osetljivog, životom  nezadovoljnog  mladog slikara. Kako je lepota zanosnih glumica, svetlosti,  raskošna boja dekora i muzika morala da podstakne uobrazilju koja je toliko čamila u creparskoj  očinskoj kolibi u Valansijenu i u pariskim lošim, jeftinim stanovima! 
Godine 1717.  Antoan Vato je postao član Akademije, i tom prilikom je kao pristupni rad dao sliku pod naslovom: „Ukrcavanje na Kiteru“ ( Pariz, Luvr), koja zapravo prikazuje ljubavnike- hodočasnike kako napuštaju Kiteru, pošto su se poklonili Venerinom svetilištu na ostrvu. Pet godina docnije, Vato je naslikao kompoziciju koju su njegove kolege nazvale „Ljubavna svetkovina“.  Slika je primljena s nevidjenim obuševljenjem i Vato je odmah izabran za redovnog člana Akademije. U  toku poslednje četiri godine života, zatrpavali su ga porudžbinama, i ne pitajući  za cenu. 
Gotovo na  svemu  što je Vato  slikao  oseća se  jasno, ako ne i očevidno, neka seta. Melanholija je ostavila traga i na njegovim najvećim slikama. On je znao da ga  svirepa  bolest bez nade i predaha gura u preranu smrt, da nikad neće upoznati ljubav, i da nikad neće uživati ni u blagodetima zdravlja. Teška i neizlečiva tuga koja je pritiskala njegov plemeniti, trpeljivi duh, odražava se na njegovim slikama, ali nigde sa toliko  bola kao na slici „Ukrcavanje na Kiteru“. Po platnu se  prostire raskidana gola duša Vatoova.  
Tri para na slici oličavaju  jednu od najnežnijih, najlirskijih zamisli koje je Vato ikad imao. Sasvim desno, ljubavnik se obraća  molećivo svojoj stidljivoj dragani. Ljubavnik u sredini s blagom pažnjom pomaže svojoj krhkoj dragani da ustane. Ljubavnik levo od njih odvodi svoju damu, koja se blago opire, na tajanstveni put u neznani  kraj.  Da li  ovaj par, možda, čine dvoje umetnika, čarobna glumica Demar i slikarski vladar ove epohe, Antoan Vato? Na slici  je prozračnost i prefinjena polutama, suton duše. Ovih šest figura prikazuju verovatno najljupkiju priču koja je ikada iskazana bojom.    
 
                             
Antoan Vato je svoje vladanje bojom razvio stalnim i studioznim proučavanjem Rubensovog, Rojzdalovog, Tinersovog, Veronezeovog i Ticijanovog metoda. Njihovom  znanju on je pridodao sopstvena značajna otkrića.  Ne plašim se što ću reći da je  Vato  tvorac poentilizma u slikarstvu.
I Antoan Vato je imao sklonost ka  jednom ženskom tipu ( kao i njegov slikarski idol, Rubens), koji se javlja bezmalo na svim njegovim crtežima devojaka i žena.   Lice je pun oval, nos blago prćast sa naglašenim nozdrvama, oči s teškim kapcima i dugim  trepavicama, ovalnog oblika, skoro kose.  Usne su pune, brada jedra, a kosa čvrsto upletena u pundju na temenu. Bez mnogo napora uočićemo da ovaj tip žene odgovara opisu gospodjice  Demar.  
Trebalo je da mu njegov besprekoran  crtež sačuva  neokrnjenu  slavu medju Francuzima, koji po pravilu, poštuju formu iznad svih drugih likovnih vrednosti.  Pa, ipak, crtež ga nije spasio od dugog, tužnog zaborava.
 U prvoj polovini XIX veka, kad je besneo neoklasicizam  Konzulstva  i Carstva, njegove slike su s prezrenjem odbačene. „Hodočašće na Kiteru“ ležalo je  godinama u jednoj zabačenoj prostoriji  u Akademiji, gde su ga Davidovi učenici s uživanjem gadjali kuglicama hleba. 
 Danas, pak, Francuze, koji su  ponovo uvideli da je Žan Antoan Vato jedan od njihovih  najdarovitijih slikara i, svakako  najveći crtač, sigurno često grize pomisao da su  dopustili da veliki broj njegovih remek- dela ode iz Francuske. Njihova vrednost se lakše može oceniti u Londonu nego u Parizu. Dvanaest njegovih izvrsnih  slika  nalazi  se u londonskim  javnim zbirkama. U Potsdamu i Berlinu  ima, ili je bilo, najmanje  sedamdeset i šest njegovih radova, dok ih je u Luvru svega devet. Bogati i raskoši Ermitaž poseduje četrnaest dela, a Puškinov muzej u Moskvi, šest. 
U Rusiji su,  možda Vatoova najbolja dela: “Durenje“, „Savojac sa mrmotom“,  „Nepristojna ponuda“, „Glumci  francuske komedije“, „Pejzaž s vodopadom“, „Odmor na putu za Egipat“.
 U Drezdenskoj  galeriji nalazi se divna slika „Zabava društva u prirodi“. Zbirka Armanda Hamera u Vašingtonu  čuva dva  vanredna crteža: “Dvoje na obali“ i „Devojka“. 
Bez  obzira na sve nedaće koje su ga pratile, ovaj  genijalni slikar je za deset godina  rada naslikao oko 500 slika. I to kakvih!         
Godine 1719. Vato je otišao  u London na pregled kod jednog poznatog lekara. U Londonu je  bio primljen u najbolja dtuštva, njegove slike su bile tražene, a kupovao ih je i dvor. Medjutim,  zbog loše klime, bolest  mu se još više pogoršala, pa se naredne godine vratio u Pariz. 
 Na slici „Žil“ (Pariz, Luvr), nastaloj pred sam kraj umetnikovog života, Vato je izrazio živost komičarske glume i nešto od života—čak privatnog života—jednog komičara. Bučna zabava u pozadini, gde jednog klovna viku na magarcu, odjednom je utišana potpunom odsutnošću i mirom samog „Žila“, nepokretne figure u belom, koji je istovremeno dostojanstven i čemeran.
 

 
Poslednje  njegovo delo je „Žersenova firma“(Berlin), koju je, radeći po jedan sat dnevno, jedva uspeo da završi.  
Umetnik koji je proslavio  graciju elegantnog sveta, društva u  kome se nije kretao. Bio je rodjeni Flamanac a proslavio je francusku ženu i bio Francuz u najboljem smislu reči. 
Njega je kao došljaka iz provincije zasenio   raskošni i bogati svet Pariza, koji je on imao prilike da vidi samo u Luksenburškom parku i ponekad u pozorištu. On se zanosio tim svetom koji je  za njega bio divan i nov, dok su se slikari iz prestonice na te prizore bili navikli i u njima nisu videli ničeg interesantnog ni zanimljivog. 
Nisu ga uzbudjivale  i zanosile strasti i poroci, a glavni motiv njegovih slika je ljubav, za kojom je čeznuo. Bolestan i ružan izbegavao je društvo, sumnjao u prijatelje i često bežao od njih. 
Genijalni  slikar ovekovečio je rokoko i njegovu epohu, a pripadao je, u stvari, vremenu Luja XIV, a samo šest  posledjih godina njegovog života pada u doba regenstva. Kao istinski umetnik, išao je ispred svog vremena i predstavio je i prikazao društvo koje dolazi. 
Pored toga što je označio emancipaciju francuske umetnosti od činovničke podredjenosti s  početka XVIII veka, Antoan Vato je  ostvario i potpun lični odnos prema umetnosti interesujući se za psihologiju ljubavi, što je bilo tipično za XVIII vek.
Poslednje dane proveo je u blizini mesta Žoajen na Marni, u usamljenoj kući  koju mu je stavio na raspolaganje jedan njegov poštovalac.
 
Slika „Iznenadjenje“, Žana Antoana Vatoa koja je nestala tokom burne i revolucionarne 1848. godine, prodata je 9.7. 2008. godine u Londonu za više od 15 miliona  evra, čime je oboren aukcijski rekord za neko delo ovog  francuskog slikara, saopštila je kuća Kristi. 
   
Pišem ove rečenice—neka moja naslada ostane zabeležena.
 
 
Komentari
1
Pošalji komentar
TOP 0qG
Slažem se sa uslovima i pravilima pisanja pisanja komentara.
Povezane Vesti: