Mladi su gladni pažnje i ako je ne dobiju od odraslih, traže je na ostale načine

Miloš Antić je rođen u Kraljevu. Živi i radi u Nišu. Osnivač je Džedajskog pokreta, organizacije koja za cilj ima društvo u kome postoji razumevanje, tolerancija, iskren razgovor, potreba da se pomogne i nesebično podeli. Džedajski pokret broji puno članova, ali i stručnih saradnika koji su na osnovu svog kredibiliteta iz raznih oblasti poznati široj javnosti. Inspirisani Ratovima zvezda i stvaralaštvom Džordža Lukasa, niški džedaji neguju empatiju i brigu o pojedincu i grupama kojima je pomoć potrebna, a empatiju smatraju za najuzvišeniji ljudski osećaj. Bave se humanitarnim radom. Organizuju DžedajKon – konvenciju POP kulture koja okuplja ljubitelje filmova, serija, video igara, knjiga, stripova.

Sa Milošem smo ukrstili mačeve, sa željom da otkrijemo tajnu fantomskih pretnji, sve vreme se bojeći napada klonova i osvete sita, ali istovremeno se nadajući da imperija neće da uzvrati udarac, i da će sa povratkom džedaja sila biti probuđena, a džedajski mač ponovo zasijati.

1. Naš prvi susret je bio povodom jedne radne grupe za čije članove smo određeni i ti i ja. Sastanak je dogovoren u vrlo zvaničnim prostorijama i najavljen formalno. Članovi radne grupe, među kojima sam bila i ja, došli su na sastanak neki minut pre zakazanog termina. Svi su bili obučeni po zvaničnom dres kodu, manje više, košulja – sako. Poneli smo rokovnike da zapišemo predloge, sugestije, zadatke. Ti si kasnio, malo, ali si kasnio. Ušao si u kancelariju. Izgovorio „Gud morning“, sa izraženim srpskim akcentom. Obučen u trenericu – komplet. Trenerica ti je isflekana, kao da si pio nešto, pa prosuo po sebi. Sedaš pored mene, slučajno tako jer je bilo praznog mesta tu. Pružaš mi ruku i predstavljaš se. Ja ti kažem, ne svoje ime, već te pitam zašto si isflekan. Potpuno si me izbacio iz ravnoteže, kao kad nestašni tinejdžer zbog svog ponašanja izbaci profesorku iz ravnoteže, jer su njoj neki maniri neprihvatljivi. Ti odgovaraš fino, kulturno i pravdaš mi se objašnjavajući da si ovo ili ono radio, da se se prosulo nešto, da nisi imao vremena... Shvatam da mi se moja reakcija nije dopala.

Žao mi je bilo, ali je bilo kasno.

Dragi Miloše, šta se tada desilo? Žašto sam ja tako reagovala? Da li smo različito vaspitani, ili smo samo drugačiji? Zašto si bio tako učtiv i pravi džentlmen, a na moje veoma direktne opaske?

Navešću još jedan primer iz života sličan ovome. Kažem svom detetu da kad „već obuče košulju“, ne može da se ponaša bilo kako. Dete mi na to kaže da će radije izabrati da ne nosi košulju, nego da mora da se ponaša tako kako „kaže košulja“.

Sastanak je tekao svojim tokom. Ja sam i dalje bila „uvređena“ malo, ali sam već sve zaboravila kako je vreme prolazilo i na kraju se nisam osećala dobro zbog svoje reakcije.

Izvinjavam se ovako javno.

Shvatila sam i da razgovaram sa niškim Džedajem!

Kako bismo mogli da prokomentarišemo sve ovo? Da li smo taoci nekih formalnosti koje nas ne čine srećnim baš uvek? Da li imamo predrasude? Da li ipak moramo nositi košulju i sako nekada? To je i poštovanje prema drugima? Naravno da je važno da imamo pre svega šta da kažemo, ali važno je još nešto valjada? Šta bi nam rekao na sve ovo?

Miloš: Draga Jelena, neće fleka zaustaviti Džedaja da ukaže poštovanje i posvećenost novom timu ljudi koji su odabrani da rade na jednoj od najplemenitijih projekata u modernoj istoriji Niša.
Možda sam nesklon bilo kakvoj pritvornosti, a i volim da se šalim na svoj račun jer to je jedini račun koji imam, i trudim se da na tom računu saosećanje uvek pobedi sve druge moguće opcije i zaključke u međuljudskim odnosima.

Odrasao sam vrlo skromno i nikada od mojih roditelja nisam imao kao primer da nose odela iako je moja majka jako lepo crtala modne dizajne.

A kasnije, kada sam počeo da se zanimam za Svet, osnovna škola, nekako su mi ljudi u odelima izgledali kao robovi koji zbog nametnutih vrednosti nemaju prava na slobodu. Dok sam studirao, imao sam više razumevanja prema formlanosti i odelima ali opet je taj pristup bio toliko odaljen od običnog čoveka, do koga mi je uvek stalo, a kome se cela ta igra sa odelima i formlanosti čini jako strano i nedostižno. Danas znam da sve dolazi od ličnosti i uživam da vidim ljude u finim odelima sa finim manirima, poput tebe.
Kao što si i pomenula, vaspitanje i neka starija vremena su nosila više iskrenosti. Danas svako nosi svakojaka odela, poput ljuštura.
Retko će mene viđati u odelima. Samo kad je prilika da se ukaže poštovanje. Niti odela žele da ih ja flekam, niti ja imam vremena da razmišljam o odelima u kojima se ne osećam slobodno i brzo, jer vremena je malo.
Prošla su vremena kada „Odelo ne čini čoveka“, i na žalost, došla su vremena kada „Odelo čini čoveka“. Formalnosti postoje stolećima i nisu uspele da stvore harmoniju među ljudima na polju saosećanja i komunikacije. Imamo trenutni rezultat, a to je odaljavanje čoveka od čoveka i nesposobnost da izrazimo svoja osećanja okovana u matriksu formlanosti. Umesto što neprekidno ponavljamo tragedije iz prošlosti, treba da se suočimo sa izazovima svog vremena i da upregnemo sve resurse u nama kako bi smo pormenili ovaj narativ.

2. Nije jednostavno stati pred Džedaja i zatražiti odgovore na neka pitanja i razjašnjenja za neke pojave u našoj realnosti. Vitezovi su odavno nestali zajedno sa svojim jasnim principima, poštenjem, hrabrošću i manirima, pa se pitam, koliko nas je danas na svetloj, a koliko na tamnoj strani. Slažem se da se čovek udaljio od čoveka i da nevoljno izražava svoja osećanja. Poučen strahom od kazne i agresije, postao je oprezan i uplašen, nepoverljiv i inertan, a samim tim i poslušan i pokoran. Osećanja i iskrenost čuva samo za najbliže, a često samo za sebe. Tako ostaje sam. I veliki pragmatičari kažu: „Nije pametno nositi srce na dlanu. Treba ga nositi u sebi, gde najbolje radi“.

Čega se plašimo, i zašto se plašimo da iskažemo jasno svoje misli i želje?

Miloš: Kada se dete rodi, možemo zapaziti da se maltene ničega ne plaši, veruje da može sve, oseća da je sve njegovo, jer oseća jedinstvo sa svime oko sebe. U tom detetu još uvek preovladava vođstvo duše. Kasnije, nakon 3 godine, a posebno nakon 7, mi nasleđujemo strahove od porodice i okruženja. U tom našem odrastanju postoji mnogo rupa koje ispuni sila neznanja, ili takoreći tamna strana.

A odgovor na tvoje pitanje, čega se plašimo, leži upravo u tim rupama. Plašimo se da nađemo te rupe i pozabavimo se njima. Drugim rečima, plašimo se sebe samih. To je početak i kraj svega. Kao što su danas izumrli dobri majtori za cipele, za gradnju ili dobri kovači, tako su vekovima izmirali majstori za ljude ili ti mudraci - ljudi od integriteta i znanja koji su znali i razumeli ljudsku prirodu na njenom duhovnom nivou prvenstveno, a onda intelektualnom, umnom i fizičkom.
Primer takvog čoveka je bio naš Sv. Sava ili Patrijarh Pavle.. Ali na žalost, danas pored svih ovih spoljašnjih smetnji, koga još interesuje da se bavi sobom. Samo najhrabriji se odlučuju da krenu putem savladavanja sopstvenih strahova, a to je ipak put kojim se ređe ide.

3. Dakle, usled neznanja imamo strahove. Do znanja ne idemo, jer je to put koji ređe biramo. Sveti Sava je bio prvi srpski prosvetitelj, a Patrijarh Pavle ništa manje od toga i ne usuđujem se da komentarišem dalje ovu veliku ličnost, ali bih pitala da li je znanje - jednako obrazovanje, i da li je u obrazovanju moć?

Miloš: Posledica obrazovanja jeste određeno znanje. Možda je pitanje kakav mi odnos imamo prema obrazovanju. Da li mi negujemo od starta prirodan nagon čoveka da uči, poput momenta kada je pračovek napravio vatru, ili ga teramo da se obrazuje zato što prosto tako mora.
Da li individua u znanju uživa ili jedva čeka da ga zaboravi.
U savremenom dobu sve se više popularizuje online učenje i samoobrazovanje, ali mnogi značajni ljudi iz prošlosti su umeli da prepoznaju značaj samostalnog sticanja znanja i neformalnog rada na sebi poput Save, Bude, Platona… Raditi na sebi nije novina modernog doba. Mnogi filozofi, nobelovci, psiholozi i umetnici vekovima unazad govorili su, kako o formalnom, tako i o neformalnom obrazovanju.

Tom Bodet, pisac, političar, glumac, novinar i radio-voditelj kaze: „Koja je razlika između škole i života? U školi dobijate lekciju, a zatim vam daju test. U životu dobijate test koji vas nauči lekciju.“

Voleo bih i radim na tome da postanemo nacija onih koji će usvojiti kulturu lepote večnog učenja.
I odgovor na tvoje pitanje sa kojim bi se složio i Fransis Bejkon, a to je da „Znanje je moć”, moć da čovek dođe do svog održivog mira i blagostanja.

4. U poslednje vreme volim da kažem: „Dok je dobrih ljudi, biće i zlih“. Ipak, toga uvek mora biti kao deo neke ravnoteže i upravo ta granica koja nas deli, pokazuje ko je dobar, a ko loš, a i svako od nas je i dobar i loš.

Šta danas podrazumeva dobrog čoveka i ako bi taj dobar čovek bio vitez, šta bi bilo njegovo glavno „oružje“?

Miloš: Slažem se sa tobom. Ja volim da kažem dobru je posao da bude dobro a zlu da bude zlo i svaki od njih odlično obavljaju svoj posao u ovoj kreaciji. Mi ljudi smo provodnici i jednog i drugog. E sada, neki radio svira folk muziku, neki svira hard metal neki svira rege a neki svira klasiku. Tako isto i čovek, neko je besan, neko je tužan, neko je sebičan a isto tako neko je izvor mira, radosti i blaženstva. Ti biraš koji radio slušaš ili šta zračiš.
Glavno oružije viteza je mir, kao stanje svesti. Pored takvih ljudi ostali se osečaju inspirativno, umirujuće, motivisano i sigurno. To je ono što je čovečanstvu potrebno.

5.„Džedajski pokret“ je osnovan da pomogne zajednici, rekla bih na inovativan način, koristeći moderna „oružja“ protiv modernih problema i modernog zla, koje je evoluiralo. Na koji način to rade Džedaji?

Miloš: Džedaji se trude da stvore plodan ambijent za uzgoj mira, hrabrosti, emaptije, revnosti, ljubavi, iskrenosti, težnje i posvećenosti. U takvom ambijentu ljudi sami od sebe cvetaju u njihove najviše potencijale. Daj čoveku prostor da raste i da se razvija, prepoznaj njegove potencijale, validiraj njegove super moći i daj mu priliku da ih pokaže. Izrašće u fantastičnog čoveka. To je ono što mi, kroz naše projekte radimo.
Mentorskim sesijama pomažemo indivduama da unapređuju sebe. Okupljamo aktiviste sa sličnom dinamičnom energijom koja se preliva na sve ostale i u takvoj sredini nije moguće da ti bude teško da radiš ili da te mrzi da se mrdneš. Trudimo se da inspirišemo zajednicu tako što organizujemo nesvakidašnje događaje i upoznajemo ih sa novim kulturama kao što su filmovi, serije i igrice ali isto tako pokrećemo i kampanje za sakupljanje sredstava za razne humanitarne projekte.
Džedaji posmatraju društvo i trude se da slušaju ljude u zajednici i na osnovu istraživanja kreiramo efektna rešenja za sve aktere u zajednici.

6. Na mladima je budućnost, pa kako postavimo osnovu za nju, tako ćemo je i kasnije živeti. Iako se u tim mladim godinam to ne priznaje, smatram da mladi ljudi imaju problem, pored mnogo lepote koju nose. I roditelji imaju problem. Kad kažem problem, mislim na razne vrste problema. Mnogo je asocijalne dece, koja naizgled nisu asocijalna. Mnogo je depresivne dece i dece koja se dosađuju, kako oni vole da kažu – „smaraju se“. Mnogo je agresivne dece. Mnogo je dece bez empatije. Podaci kažu da nam je velika trećina dece funkcionalno nepismena i da ne ume da prepozna poruku iz nečega i da primeni naučeno.

Ko je odgovoran za ova moderna „zla“, da li porodica, ili društvo, ili zajedno?

Miloš: Džedaji nikada ne rade tri stvari. Ne kritikujemo, ne osuđjujemo i ne kukamo.
Jedan mudar džedaj Šri Činmoy je jednom rekao: “Ako imaš problem, ne fokusiraj se na problem, već na rešenje”. Društvo je fenomenska pojava, pa tako i razvoj mladih, gde je svako vreme nosilo nove prednosti i mane. Mi primećujemo da su mladi gladni pažnje i da ako je ne dobiju od odraslih traže je na ostale načine, a nikada načina više nije bilo. Jedna mama je jednom rekla: “Ja imam decu od 4…6 i 9 godina i kada razgovaram sa njima nisam ja Mama od 42 godine, već imam 4…6 i 9 godina”.
Sposobnost da se stavimo u tuđe cipele, to je rešenje. Da vidimo stvari iz tuđeg ugla, dečijeg… supruginog… prijateljevog, ili koleginog… nije važno. Ali znamo da tu leži rešenje. Kod nas u zajednici džedaja to rešavamo radionicama "7 navika efektivnih ljudi" gde se upravo radi na izgradnji emocijlane zrelosti i socijalne inteligencije. Ne gubimo vreme da nalazimo krivca, već fokusirajmo se na rešenje.

7.‚‚Mladi su gladni pažnje i ako je ne dobiju od odraslih traže je na ostale načine, a nikada načina više nije bilo” – istina koja boli, i plaši u isto vreme, s obzirom na to da odrasli imaju sve manje vremena i da su sve više opsednuti sobom i karijerama i egzistencijom na kraju krajeva. Nešto tu nije kako treba, a ‚‚mi” se ne snalazimo baš najbolje – podaci sa terena direktno.

Da li su vaše radionice ‚‚7 navika efektivnih ljudi” namenjene i odraslima, pošto sam naziv navodi na to da efektivni ljudi moraju vladati i navikama koje se verovatno odnose i na balans između posvećenog vremena karijeri i sebi, i porodici na drugoj strani? Ili su namenjene mladima samo kojima treba predočiti stanje u društvu, i ukazati na put kojim bi trebalo ići kako se ne bi pravile greške u životu, koje kako si stariji, imaju sve veće posledice?

Miloš: Namenjene su svima onima koji su spremni da se menjaju ka boljoj verziji sebe kontinuirano. Što predstavlja beskonačan proces. Priroda je u konstantnoj promeni kao i kosmos.

Stiven Kavi, tvorac metodologije “7 navika” dugo je istraživao fenomene porodice, biznisa, duhovnosti i antropologije i globalnih trendova. Uspeo je da unese jednostavnost u isticanju trajne istine koje se primenjuju u porodici, poslu i društvu uopšte, poštedevši nas psiho-trućanja koje dominira mnoštvom današnje literature o ljudskim odnosima.
Uspeh leži u jednostavnosti koje prate ljudsku prirodu u samoj ljudskoj biti i svrsi. Zato smo odabrali bas ovaj metod. I nastavićemo da ga usavršavamo.

8. Ima se blagi utisak da je porodica prevaziđena kategorija, kao i zajednica između dvoje ljudi. Nekadašnja sigurna baza za život, postala je ni manje ni više, polje za ratove zvezda i zvezdica. Ko bi trebalo da bude glavni Džedaj u toj priči i šta bi trebalo da radi?

Miloš: Zavisi šta je za koga porodica? Meni lično, u svakom čoveku u kome stanuje mir, saosećanje, ljubav, hrabrost, iskrenost, blažesntvo, radost, entuzijazam je moja porodica.
I dan danas u plemenima kada se dete rodi, celo pleme ga čuva, nije bitno kod koga je. Kako smo civilizacijski putovali negde smo skrenuli levo kod Albukerkija i nije zgoreg da postavimo ponovo pitanja. Šta je porodica? Koje su vrednsoti moje porodice? Da li ih mi kao porodica zastupamo? Kakva su nam ponašanja i navike u našoj porodici? Mislim da je to pitanje za svakoga i oni koji imaju porodice i oni koji će ih tek stvoriti.
Verujem da imamo pravo da restartujemo sve stavove, oslobodimo se nametnutih verzija porodica i gradimo svako svoju poučen lošim praksama i greškama iz istorije.

9. Zar porodica uvek nije bila osnovna društvena jedinica, zajednica dvoje ljudi i eventualno dece, baza gde sve počinje i sve se završava, gde se osećaš najsigurnije i odakle crpiš energiju za dalje, ali i gde motivišeš i stvaraš plodno tlo, gde nikog ne ugrožavaš, već mu daješ vetar u leđa, da bude još bolji. Zar porodica nije mesto odakle sve potiče, pa kao takva mikro jedinica i ogledalo stanja u društvu? ‚‚Naša porodica“ više nije to – daću sebi puno pravo da iznesem sopstveni stav. Evo jednostavnog objašnjenja – stvaramo porodice, a često nismo sposobni da pružimo mir i ljubav ostalim članovima, pa ih prepuštamo da na svojim nejakim plećima pronalaze sami ‚‚nove porodice“ u vihoru svega i svačega. Te ‚‚nove porodice“ mogu imati svakakve dimenzije. Možda je stav neapdejtovan, ali je i nešto važno o čemu su govorili i Sveti Sava i Patrijarh Pavle. Pa da se vratim na banalan oblik komunikacije: Zašto pre želim da sedim u kafiću, ili se trudim da izgledam kao devojka ili momak od 25 godina, a ne želim da budem neko ko ima 40 i 50 godina i da nosim ‚‚teret“ svojih obaveza? Žašto biram da to vreme ne posvetim svojoj porodici, odnosno partneru, odnosno detetu?

Miloš: Znanje je moć da steknemo mir, kao što rekosmo gore, a neznanje je strah.

Ako znamo da čovek u nagonu za preživljavanjem, bira da ga ne boli, i ne pati, tako isto bira da pobegne i bavi se svim ostalim radnjama koje će mu odvući misli od bavljenja sobom i suočavanja sa važnim dnevnim odlukama. Naš odnos prema neznanju i nesupehu nas uglavnom usmerava da stavljamo pod tepih i guramo dalje. To nije održivo, jer ako mi iz situacija koje nam život šalje kao lekcije, ne naučimo kako da se postavimo, kako očekujemo da ćemo znati da naučimo i one koje dolaze za nama.

10. Niš je stao u red za formiranje omladinskog centra koji bi okupljao mlade ljude, po ugledu na novosadski Opens. Deo ste tima koji radi na tome da i Niš dobije jednu ovakvu bazu. Koja je suštinska definicija „omladinskih centara“, a koji su krajnji ciljevi omladinskog centra u Nišu?

Miloš: Omladinski centri su institucije koje okupljaju sve aktere omladinske politike, bilo udruženja, bio neformlanih grupa bilo individue sa ciljem da im se omogući da se efektivno razvijaju sprovodeći svoje ideje i programe.

Jedna od glavnih misija centra će biti da utiče na razvoj i jačanje omladinskih organiazcija, pružanje efektivne podrške svim mladima koji uđu u prostor, umrežavanje mladih sa ostalim akterima u zajednici u kojoj žive i afirmaciju talenta i resursa koje naši mladi poseduju.

Centar je još uvek u realizaciji, da bih detaljnije pričali o podciljevima a i isto tako tim ljudi koji rade aktivno se trude da odgovre na izazove i da dodjemo do formule koja će dugo godina spremno dečekivati nove generacije sa novim idejama i služiti im časno i ponosno poput Dambldora iz Hari Pottera :)
OPENS je naš mentor i velika inspiracija i podrška u nastojanjima da u kontinuitetu radimo na realizaciji projekta, a čeka nas još dosta posla. Imamo dobar tim profesionalaca, imamo izvrsne mlade ljude koji nam već uveliko pružaju podršku, jer veruju da će omladinski centar biti novo svetlo grada. A Džedajima je zadatak da održavaju i da šire svetlo :)

11. Dragi Miloše, možeš li nam nešto konkretnije reći o planovima za realizaciju i konačno formiranje Omladinskog centra u Nišu? Na osnovu nekih sažetih informacija koje su iznete u javnost, pitala bih šta imamo za sada kao obećanje samo, a šta znamo da će biti sigurno, i da li u nekom narednom doglednom periodu možemo da se nadamo jednoj ovakvoj instituciji u našem Gradu?

Miloš: Nakon sastanak sa premijerkom i nakon dijaloga sa gradolnačelnicom Niša, osećam da postoji jaka rešenost da mladi jesu prioritet politike Vlade i da će inicijativa izgradnje OC predstavljati jedan od prioriteta i Vlade i Grada Niša.
Započinjemo dijalog sa organizacijama omladine, i najvažnije je da u ovom momentu imamo saglasnost više od polovine omladinskih aktera.
Čekamo formiranje vlade, nakon čega ćemo dobiti informaciju koliko će vlada izdvojiti sredstava i preko kojih kanala će se finansiranje odvijati. U procesu su razgovori i sa inostranim donatorima koji su zainteresovani da budu u ulozi sufinansijera projekta. Tako da prema energiji svih aktera u društvu ja gajim duboku nadu da ćemo za dve godine imati jak omladinski centar, pun program i aktivnosti za mlade.

12. Koga biste prioritetno pozvali da dođe u Džedajski pokret, a kome biste preporučili da dođe u Omladinski centar?

Miloš: U Džedajki pokret želimo da pozovemo Džordža Lukasa, a u Omladinski centar preporučujemo svim građanima koji budu prolazili pored, da svrate i upoznaju se sa mogućnostima institucije.

13. Gladni smo ljubavi. Gladni smo duševnog mira i stabilnosti. Surovi smo, zavidni, nesaosećamo i nesrećni smo. Obrazovanje nam je u problemu. Porodica nam je u problemu. Najbolji nam odlaze iz zemlje. Mladi nam sanjaju o nekom drugačijem životu. Ne mogu da završim ovaj razgovor optimistično, jer nam misli lociraju samo probleme i eventualno virtuelna rešenja za iste, a ni adekvatna oružja ne nalazimo jer ako bi to bili džedajski mačevi, oni ne sijaju više punim intenzitetom, niti vidimo njihovu snagu. Pitanje je – nema pitanja. Poželjan je komentar.

Miloš: Kakve su nam misli takav nam je i život i onda bi pitanje prvo bilo kako da utišamo negativne misli koje nam kroje percepciju svakodnevnosti.
Dolazi smena generacija u društvu i donosi globalnu povezanost i veću empatiju. Nekada to nije bio slučaj, a danas u knjižarama nikada više knjiga o intelektualnom, fizičkom i duhovnom napretku nismo imali. Ljudi pričaju o ishranama, o zdravlju i sve se više čita, vežba, slušaju motivatori i životni učitelji. Više se udružujemo u raznim inicijativama nego u ranijim vremenima.

Čovek je tragalac za mirom i blaženstvom pre svega. Do sada samo nije dolazio do održivog modela, ali kao rasa ne prestajemo da tragamo.
Ako telu dajemo hranu kako bi bilo zadovoljeno, knjige dajemo intelektu kako bi bio motivisan, čime hranimo duh.
Možda je to ono što fali održivom razvoju čoveka i treba ga naći svako na svoj način kada bude bio spreman.

Znanje je tu, i čeka svakoga.

Serijalu "Ne znam koliko znam, znam koliko mogu - u znanju je moć"

Grad Niš pružio podršku