Pacijent tvrdi: Nema vozila za mene, na lečenje me mojim automobilom vozi čovek o mom trošku

Izvor: Niški portal | 14-Sep-2021 | 06:09
Jovan Stanojević, Vranje

Moja borba počinje 1. januara 2009. godine, kada sam osetio jak bol u stomaku, do tada nepoznat, a već 2. januara zadržan sam na internom odeljenju bolnice radi daljeg lečenja. Postavljena mi je dijagnoza bubrežne insuficijencije. Uoči Badnje večeri, 6. januara, dr Desimir Živulović, specijalista interne medicine, moj lekar, upućuje me u Klinički centar u Nišu radi hitne ugradnje centralnog venskog katetera i od tada počinje moja dijaliza dva puta nedeljno.
 


Sam početak odlaska na dijalize nije bio nimalo lak. Navikao sam na jedan način života, a preko noći je trebalo da ga promenim. Uspeo sam u tome. Moja je borba utoliko bila teža što nikada pre nisam imao kontakt s dijalizom, nisam ni znao kako treba da se ponašam. Učio sam u hodu. Tu je pomoć lekara, porodice i prijatelja bila od velikog značaja.

U međuvremenu prva fistula urađena mi je u Nišu bezuspešno, druga je urađena u KBC Zvezdara u Beogradu, i nju i dalje koristim. Četiri godine sam išao na dijalizu dva puta nedeljno, ali zbog povišenog kreatinina bilo je potrebno povećati broj dijaliza i od tada idem tri puta nedeljno. Zatim su usledile česte kontrole u klinikama u Beogradu i Nišu zbog različitih stanja i bolesti: poremećaja u radu štitne žlezde, paraštitnih žlezda, slabosti krvnih sudova nogu.

Zbog karcinoma štitne žlezde operisan sam na VMA u Beogradu. Zbog komplikacija nakon operacije bio sam u sepsi 21 dan. To je bio još jedan u nizu događaja koji se vezuju za moje zdravlje, ali sam ovaj jedva preživeo. Nakon oporavka od operacije upućen sam na Kliniku za nuklearnu medicinu Kliničkog centra u Nišu, kako bih dobio terapiju radioaktivnim jodom, koja je uobičajena u lečenju karcinoma štitne žlezde. Još uvek sam bio slab i nesiguran, ali prijem i tretman koji sam imao na tom institutu su najbolje iskustvo koje sam kao pacijent sa dijalize imao u nekoj klinici. Lekari i osoblje instituta brinuli su o načinu na koji sam primio terapiju i pratili moje stanje sve vreme boravka kod njih, a kasnije sam odlazio na kontrole i komunicirao telefonom s njima po potrebi. Prema njihovim rečima, ja sam prvi pacijent sa hemodijalize kog su lečili.

Nakon operacije štitne žlezde moje kretanje je postalo lakše, ali sam i dalje osećao bolove pri hodu. Takvo stanje trajalo je dve godine kada su opet počeli da mi se javljaju jaki bolovi u nogama. Stalno sam išao na kontrole u KBC Dedinje kod vaskularnog hirurga koji je pratio moje stanje. U jednom od tih odlazaka urađeni su mi stentovi, ali ubrzo nakon toga morala je da bude urađena amputacija obe noge, potkoleno. Amputacija nogu obavljena je u Vranju, 6. decembra 2019, godine od strane hirurga koji su takođe pratili moje stanje godinama i kojima sam verovao. Teško sam podneo saznanje da neću moći više da hodam, ali drugi izbor nije postojao. Samo borba.

I kao da sve ovo nije bilo dovoljno... Još mi rane na nogama nisu zarasle, a već su me vozili na dijalizu, gurali moja kolica, a počela je pandemija virusa korona. Oslabljen i skoro potpuno nemoćan, ovoga puta morao sam da uložim najveći napor kako bih sačuvao ne samo svoje nego i zdravlje mojih ukućana, jer sam svakog drugog dana išao na dijalizu i bio u stalnom kontaktu sa osobljem i ostalim pacijentima. Bolest i smrt bliskih ljudi i konstantan strah za živote doveli su do toga da sam opet dobio snagu, koju i sada imam.

U ovoj svojoj borbi velike zasluge ima i moja porodica jer bez njihove podrške ne bih uspeo. I u psihičkom i u fizičkom smislu. Uslovi života u mojoj kući u potpunosti su prilagođeni mojim potrebama, tako da mogu samostalno da obavljam sve aktivnosti i zadovoljavam svoje potrebe.

Dok nisam krenuo na dijalizu, o njoj sam znao jako malo. Voleo bih da je preventiva na većem nivou i da ljudi mogu biti upoznati sa uzrocima i posledicama ove bolesti, a ne da se informišu tek kada se razbole. Lekari sa dijalize, nefrolozi i internisti i ostalo osoblje u Vranjskoj dnevnoj bolnici za hemodijalizu jako su posvećeni pacijentima, ali često se dešava da ne nailaze na razumevanje svojih pretpostavljenih ili da potrebe dijalize nisu istovremeno i potrebe bolnice. Tako dolazimo u situaciju u kojoj se ja sada nalazim, a to je da nema odgovarajućeg vozila za mene, pa me na dijalizu mojim automobilom vozi čovek o mom trošku. Krevet na dijalizi je visok, pa mi je pomoć drugih uvek potrebna. O rampama i pomagalima da ne pričam. Ovakvo stanje ne čini boljim činjenica da je i pokretnim pacijentima potrebna pomoć, i to najčešće u tehničkim i lako rešivim stvarima. Na primer, dešava se da satima, na kiši ili suncu, čekaju transport zbog nedostatka vozila.

Zbog ovakvih, ali i mnogo težih razloga, kao što je recimo dostupnost svakoj ustanovi zdravstvene zaštite (nemaju sve klinike i bolnice u Srbiji dijalizu), često se osećamo kao građani drugog reda.

Potreba za udruživanjem nastala je upravo iz ovih razloga. Želim da se zahvalim svom udruženju, Savezu organizacija bubrežnih invalida Srbije, jer mi pružaju mogućnost da ukazujem na to da bubrežni invalidi postoje, žive, rade, vole i bore se za svoje zdravlje i život, i zdravlje i život svojih bliskih.
 
Izvor: Politika
Komentari
0
Pošalji komentar
qot Yoz
Slažem se sa uslovima i pravilima pisanja pisanja komentara.
Povezane Vesti: