(Kamenko M. Marković) POL SEZAN - KRALJ SAVREMENE UMETNOSTI

Izvor: Niški portal | 22-Jul-2021 | 10:13
Na čelu pokreta  koji se prvi suprotstavio krajnostima impresionističkog učenja, nalazio se slikar Pol Sezan (1839-1906). Sin imućnog bankara iz Eksa, Sezan je prvo studirao pravo, ali ga naklonost ka slikarstvu upućuje na privatne časove iz crtanja pa zatim u Pariz, na Akademiju Suis, na kojoj se upoznaje s nekoliko budućih impresionista. Akademija Suis bila je slobodna umetnička škola, na kojoj je mogao da slika ko kako hoće i želi, ali je važila kao priprema za Ekol de bozar. Medjutim, Sezana odbijaju u Ekol de bozar i on se vraća na očevo imanje Žas de Bufan, na kome slika pod uticajem  Ežena Delakroa i Gistava Kurbea. Već u to vreme Sezan pridaje veliki značaj formi, ali na jedan poseban način, sasvim različit od romantičara i realista: on formu doživljava u temperamentnim, skoro grozničavim figurama. Takav način slikanja odvodi ga pred  okrilje poznih baroknih majstora, od kojih će naročito ceniti Tintoreta, Manjaska i Goju. On se, vremenom, približava Moneu, Degau i Renoaru, i njegove slike, koje za ukus  savremenika deluju malo neobično, bivaju  odbijane od Salona 1866. i 1867. godine. Usred najvećih  neuspeha on se ženi jednim svojim  modelom, Marijom Hortenzom Fike. Ona ga vezuje za Pariz i sa njom se nastanjuje u ulici Ševrez gde iznajmljuje veliki atelje. Ali već u proleće, 1872. godine, kad mu je Hortenza rodila sina Pola, preseljava se u Pontoaz  gde se već nalazi kolonija slikara, budućih impresionista, i tu sa njima slika u prirodi. Prilikom jednog boravka u Overu upoznaje doktora Gašea, prijatelja mnogih mladih slikara i on mu predlaže da se sa porodicom preseli kod njega. U srećan čas se odlučuje, jer  u Overu Sezan provodi dve najsrećnije godine života. Tu upoznaje i Van Goga koji će tu, u Overu, osamnaest godina kasnije okončati svoj život. Pod  pitomim nebom Provanse nastaju Sezanove  danas čuvene kompozicije kupača, kupačica i bahanalija, sa izvitoperenim, prilično deformisanim ljudskim telima, na kojima se već  može videti budući učitelj kubizma. Posle ove neobične faze Sezan se smiruje, i pod blagotvornim uticajem Gijomena i Pisaroa počinje da slika pejzaže i mrtve prirode, na kojima postaje vrlo blizak impresionistima, ali takodje i dosledan svojim principijelnim stavom prema formi i materiji. Nekoliko platna iz tog perioda, „Kuća obešenog“, na primer, ili „Kuća doktora Gašea“, spadaju danas u klasična Sezanova ostvarenja. To je vreme njegovog sve čvršćeg povezivanja s impresionistima. Navikao na poraze, Sezan nije bio suviše pogodjen neuspelom izložbom impresionista u ateljeu Nadar, 1874. godine. On se nastanjuje u Parizu i, živeći još uvek od male pomoći koju mu šalje otac, slika, preko zime u ateljeu, preko leta u prirodi, na obali Mediterana ili Atlantika. Nepriznat od publike, a neshvaćen od svojih prijatelja umetnika (Emil Zola ga opisuje kao čoveka bez dara, Mane  je skandalizovan njegovom „erotičnošću“), Sezan slika  svoja klasična dela, na kojima učvršćuje svoj dar i svoj stil, dela kao što su „Žas de Bufan“, „More u Estaku“, „Portret gospodje Sezan“. On je veoma usamljen, a vrhunac ove usamljenosti čine poraz na impresionističkoj izložbi 1877. godine i odluka  njegovog oca da mu, zbog ženidbe s Hortenzom Fike, ukine novčanu pomoć.  Ove godine poraza, bede i očajanja Sezan  je podneo stoički, verujući u svoju umetničku misiju, i slikajući od jutra do večeri, s pasijom kojoj se jedva može naći uporedjenje. Preokret nastaje tek 1886. godine kada Sezanu umire otac, ostavljajući mu u nasledstvo preko dva miliona franaka. Godine 1889. Sezan se sasvim povlači u Eks u kome ostaje da živi i radi sve do smrti.
 
 
   
Najzrelije razdoblje Sezanove umetnosti jeste izmedju 1878. i 1890. godine. To je vreme kada Sezan stiče svoju „fizionomiju“, odvajajući se od impresionista u smislu učvršćivanja svog kolorističkog i svog kompozicionog karaktera. Platna iz tog  vremena „Plava vaza“, „Mrtva priroda s jabukama“, „Igrači karata“ (u pet verzija), „Mladić s crvenim prslukom“( u tri verzije), „Čovek s lulom“, „Planina Sent-Viktoar, „Portret  gospodje Sezan“, „Autoportret sa širokim  šeširom“, čine datume u razvitku moderne umetnosti i nose u sebi sve  one odlike kojima je Sezan učvrstio svoje mesto u istoriji likovne kulture Zapada: jasan crtež, harmoničnu kompoziciju, kristalno čistu paletu; medjutim, na ovim slikama je od prvorazredne vrednosti to što je Sezan uspeo, zadržavajući analitički metod impresionista, da formu, pa čak i materiju, spase od  rasplinjavanja  u  svetlost ili koloristički divizionizam. Slikajući do kraja života predano, u neprestanom usponu idejnom i  umetničkom, Sezan je ostavio još nekoliko remek- dela, nekoliko pejzaža iz Estaka, („Mrtvu prirodu s crnim lukom“) na kojima je svoja shvatanja forme i boje doterao do kristalne jasnoće.  Manir   kojim se služio u poslednjem periodu krajnje je individualan, i razlikuje  se,  ne može biti više, od prvog perioda. Tih godina on je običavao da na svoju paletu štedro stavlja najmanje osamnaest različitih boja - kobalt, ultramarin, prusku plavu, švajnfurter zelenu, viridijan, zelenu zemlju, cinober, kraplak, karmin, crveni oker, pečenu sijenu, briljantno žutu, napuljsku žutu, žuti oker, hrom, sirovu sijenu, belu i breskvinu crnu. Radio je mekim četkicama od samurovine ili kunine dlake, i slikao tanko i čisto lakim nervoznim kosim potezima. O temeljitosti njegovog dara svedoče i njegove sopstvene reči: “Da bih dobro naslikao jedan pejzaž, ja se trudim da najpre otkrijem njegove geološke slojeve, jer istorija sveta počinje onog dana kada su se srela dva atoma“. Pa nastavlja: “Ostao sam primitivni slikar pravca koji sam  sam otkrio.“ Zar nije ovde jasno izražena njegova svest o značaju novog koje  je uneo u slikarstvo“?
 
 
  
Sukob sa Zolom  još više je uticao da se Sezan povuče u sebe, da još više samuje. Živi na očevom imanju, putuje, kao nekad, na sever da slika, ali oko njega je sve manji krug prijatelja. Godine 1888. ponovo  susreće Van Goga, ali on je  sada bolestan, nervno rastrojen i razočaran. Seljaci i prolaznici, koji  njime plaše  svoju decu, vide ga kako hoda gore- dole po svojoj radionici, kao mahnit. I kraj sveg slikarskog rada, Sezan se sve više povlači iz života i živi usamljeno.
   
Prerano ostareo, slomljen uspomenama, Sezan  počinje da poboljeva. Ne leči se već slika više nego ikad jer priznanja počinju da stižu. Galerija Jesenji Salon ne samo što prima njegova dela, već ih 1904. godine izlaže u zasebnoj sali, a evropski muzeji počinju, doduše bojažljivo, da otkupljuju njegove slike. Medjutim, to su poslednje godine ostarelog dijabetičara, čiji se kraj može očekivati svakoga dana. A jednog oktobarskog popodneva, dok je slikao u prirodi  iznenadilo ga je nevreme. Dok je pokušavao da spasi započetu sliku, pozlilo mu je i onesvestio se. Odvezli su ga  kući na kolicima nekog mlekara, a nekoliko dana kasnije, 22. oktobra 1906. godine Pol Sezan je umro.
 
 
    
Nepoznat i nepriznat za vreme života, Pol Sezan je posle smrti izrastao u giganta moderne umetnosti. Njegov uticaj  na  sledeće  umetničke naraštaje bio je skoro presudan. Ekspresionizam je izrastao iz njegove kompozicije „Iskušenje  svetog Antonija“, a „Igrači karata“ su poslužili kubistima kao neposredan uzor. Matis, Deren, Brak, Leže, Vijon, Vlamenk, svi se oni mogu smatrati potomcima Sezana i njegovog slikarstva, usmaljenog i džinovskog kao kakva ogromna, nepristupačna, nepobediva planina.
   
Pol Sezan je klasičan primer velikog umetnika koga je sputavalo nedovoljno stručno obrazovanje. On je često isuviše zavisio od modela. Radio je tako sporo da bi se predmeti koje je poredjao za kakvu mrtvu prirodu često raspadali pre nego što bi  čestito i odmakao u slikanju; stoga je više voleo da slika veštačko  nego prirodno cveće.
    
Od Ambroaza Volara je tražio da mu pozira najmanje 115 puta, i to svaki put po nekoliko sati. Za vreme poziranja model je bio osudjen da potpunu nepomičnost i ćutanje, morao je da miruje „kao jabuka“, da bi na kraju za sve to vreme dobio nedovršen portret na kome je prikazan do ispod pasa. Medjutim, Žoakim Gaske mu je pozirao samo pet ili šest puta za portret kome je posvetio još šesdeset radnih dana.
  
Razumeti prostor Sezanovih slika nije laka stvar. Njegovo slikarstvo odlikuje se izvesnim sintetičkim izrazom, izvesnim uprošćavanjem, pri kome otpada sve ono što nema likovni karakter.  Ono se svodi na oštre i grube forme koje nisu mogli da shvate njegovi savremenici.
  
Pri slikanju portreta i figura Sezan je održavao izvesnu vezu sa modelom ali obično njega nije  interesovao unutarnji život modela, tzv. ekspresija,  koja je bila toliko važna od  renesanse  pa sve do kraja  XIX veka. To ne znači da taj  elemenat nije katkada i ostvaren ( „Portret starice sa brojanicama“), ali taj postulat nikada se ne nalazi kod njega na prvom mestu.
  
U drugim portretima, „Portret gospođe Sezan“, „Portret mlade Italijanke“, zatim u figurama kartaša, kupačica vidi se jasno da je taj problem zapostavljen na račun drugih interesovanja, u prvom redu za boju i formu.
    
Isti je slučaj i sa predelima. Sezan traži od motiva izvestan supstrat stvari, jednu sažetu sliku, koja može imati vezu sa motivom u osnovnim linijama, ali ne i  sa „štimungom“ koji je do toga vremena bio važan elemenat predela. Štimung je otsutan u Sezanovom predelu. Prvi razlog je to što Sezana interesuje motiv u suštini, u osnovnim linijama, u njegovoj ekspresivnoj geometriji. Drugi je  razlog taj što je on eliminisao značaj svetlosti i senke kao nešto nezdruživo sa njegovom koncepcijom slikarstva, „stalno, trajno“. Svetlost je taj činilac koji stalno menja izgled i boju stvari. Sezan je težio da prikaže baš ono u stvarima što je bitno i nepromenljivo.
   
Možda je tešnja veza sa stvarnošću  ponajviše ostvarena u mrtvim prirodama. Ali i tu nailazimo na razlike u shvatanju. Pojedine od njih odlikuju se gustinom i zrelošću slikarske materije i izvesnim utiskom  materijalnih  svojstava stvari. Druge pak deluju kartonasto, suvo, sasvim slično pojedinim  predelima ili figurama, svedenim na koloristički  erkvivalenat  prirode i stvari. Iz toga Sezanovog odnosa prema prirodi nastaje jedna veoma karakteristična osobina: dematerijalizovanje predmeta. Po toj osobini Sezanovo slikarstvo razlikuje se u suštini od težnji slikara XIX veka, naročito realista kojima je prikazivanje materijalnosti bilo glavni cilj.
 
 
   
O njegovom slikarstvu je napisano: „Ime Sezan ostaće verujemo za najznamenitiju lakrdiju u umetnosti za poslednjih pedeset godina“. Ili: „Da je Sezan bio u povoju dok je ispovraćao ove mrljotine, mi se ne bismo smejali... ali čovek se kida od smeha posmatrajući glavu  crnomanjastog bradatog čoveka čije  lice, ozidano mistrijom, izgleda kao da su ga nagrdili ekcemi“. Ili: „Ako ga prime u Luvr, onda Luvr treba spaliti“.  
    
Još prvih godina posle Sezanove smrti, uvrede nisu prestale, nije bilo pijeteta prema pokojniku koji je slikao gotovo do poslednjeg dana života. Čak je i Francuska država, odbila da primi na poklon dela koja  joj je ponudio novi vlasnik Sezanove kuće u kojoj je živeo i radio, jer  te slike ni njemu nisu bile potrebne.
    
Primljen je u Luvr posle smrti i Luvr nije zapaljen. Sezan mu čini čast.
    
Protok vremena učinio je svoje. U prilog tome  govori i ovaj podatak. U bibliografiji „Kataloga“ velike izložbe  slika u Musee de l‘ Orangerie u Parizu 1936. godine pobrojano je tri stotine osamdeset i devet naslova članaka i knjiga napisanih o njegovoj umetnosti. Pre slikareve smrti, do 1906, štampano je samo četrdeset i devet.  Medju komentarima, kritikama i biografijama,  od izložbe do danas, nalaze se i takva značajna dela kao što  su knjige Gerstla Maka „Pol Sezan“ i Džona Revalda „Sezanova pisma“. Slični spisi nižu se  neprekidno i dalje. Može li biti boljeg dokaza o ogromnom interesovanju koje Sezanova zagonetna umetnost još uvek izaziva!  
  
Nije čudo što je Pol Sezan često pominjao Gistava Flobera; borba romanopisca sa rečima bila je jednaka ogorčenoj borbi slikara  da se izrazi.
  
Taj osetljivi i tužno osamljeni čovek imao je u ateljeu krupnim slovima ispisanu misao Gistava Flobera koja glasi:“ Ako žudiš za biserom, strmoglavi se u more“.
   
Odmah posle smrti ispod ovih reči stavljena je maska samog Sezana, na kojoj je tako duboko urezana tuga ovog  slavnog genija iz Provanse.
 
Komentari
0
Pošalji komentar
gxA 41D
Slažem se sa uslovima i pravilima pisanja pisanja komentara.
Povezane Vesti: