(Peđa Ristić) Kratke priče: POŠTENI NALAZAČ
POŠTENI NALAZAČ
Uvek nosim mobilni telefon u zadnjem džepu pantalona. Kad treba da sednem, ja ga izvadim, da ga ne bih slomio. Zato mi se već nekoliko puta desilo da mobilni negde ostavim, zaboravim i izgubim, ali ovo je bilo nešto posebno.
Nijedna taksi firma nije mogla da mi pošalje vozača, jer je bio odvratan kijamet u Beogradu. Dobro sam se obukao i hrabro izašao na kišu i rekao sebi: Ako nema taksija, ti prošetaj, nema veze ni ako malo zakasniš u „Kalenić”, drugari će sačekati. Tamo se nalazimo svakog utorka u podne, već decenijama, na čašicu-dve razgovora.
U sred pljuska, pojavio se taksi i ja sam uskočio na zadnje sedište. U brzini sam se još setio da izvadim telefon iz pantalona. Dok sam se dogovarao sa vozačem gde da me vozi, skidao sam kapu i rukavice, odmotavao šal i brzo navlačio masku, po propisu.
Nismo se dugo vozili, već sam morao ceo proces da ponovim unatrag. Skini masku, natuci kapu, zamotaj šal... Još i plati vožnju. Kad sam tri minuta kasnije stao među drugare, shvatio sam da mi nema telefona. Jedan je odmah, preduzimljivo počeo da zove moj broj, ali sam mu rekao da je uzaludno, jer mi je na telefonu, još od sinoč, iključeno zvono. Znači, taksista nema šanse da čuje moj telefon koji sad verovatno leži negde ispod sedišta. Bio sam očajan. Svi brojevi, sve poruke, stotine fotografija, sastanci... dve SIM kartice.
Na ekranu telefona mog drugara za stolom pojavilo se ime moje žene.
„Za tebe je“, rekao mi je i pružio svoj mobilni. Znala je s kim sedim utorkom u kafani.
„Sad me je zvao čovek koji je u taksiju našao tvoj telefon“, obavestila me je i usrećila.
To popodne sam opet imao svoj telefon. Samo mi je ostalo nejasno kako je pošteni nalazač uspeo da sa mog zaključanog telefona pozove baš moju suprugu...
Da li virtuelni i realni svet počinju da se prepliću?
