Samo obrazovan i misleći čovek shvata koliko je umetnost važna
Mila Pužić je profesor u srednjoj Muzičkoj školi u Nišu. Rođena je Nišlijka. Nosilac je master diplome akademskih studija sa departmana za interpretaciju i kompoziciju smera za dirigovanje Fakulteta Muzičke umetnosti u Skoplju, ali i master diplome akademskih studija sa departamana za muzičku teoriju, smer harmonija sa harmonskom analizom, Fakulteta Umetnosti u Nišu, sa ocenom 10. Umetnički je rukovodilac i dirigent Vokalnog sastava „Koraci“. Asistent je i korepetitor crkveno pevačke družine “Branko” i crkveno omladinskog hora „Branko“. Osnivač je, rukovodilac i dirigent kamernog orkestra „Branko“. Horski je pevač u mjuziklu „Cigani lete u nebo“ u Narodnom pozorištu u Nišu. Član je hora i učesnik operete „Slepi miš“, takođe u Narodnom pozorištu u Nišu. Član je Upravnog odbora festivala „Muzički Edikt“ gde je bila i selektor audio materijala na festivalu. Bila je asistent Ženskog akademskog hora SKC-a u Nišu. Angažovana je kao horski pevač sa epizodnom ulogom Rosele u mjuziklu „Neki to vole vruće“ u Narodnom pozorištu u Nišu.
Dobitnik je mnogobrojnih nagrada sa Vokalnim sastavom „Koraci“, laureat drugog stepena na međunarodnim festivalima sa orkestrom i horom Muzičke škole, ali i prvih nagrada sa horom Muzičke škole. Na horskim svečanostima dobila je nagradu za „najperspektivnijeg mladog dirigenta“.
Želja joj je da nastavi da se bavi pedagoškim radom, horskim pevanjem, dirigovanjem, kao i kulturnim dešavanjima u rodnom gradu Nišu.
1. Poštovana Mila, radite kao profesor u Muzičkoj školi u Nišu, a ne tako davno ste bili i njen đak. Kako se osećate povodom toga?
MILA: Sjajan je osećaj vratiti se u već poznatu sredinu, samo ovog puta sa druge strane katedre.
2. Završili ste srednju Muzičku školu u Nišu, odsek za muzičku teoriju, a paralelno ste završavali nižu muzičku školu za solo pevanje. Koje sve odseke ima srednja Muzička škola u Nišu i zašto ste odabrali baš odsek za muzičku teoriju, i drugo, odabrali ste i da paralelno školujete svoj glas?
MILA: Muzička škola u Nišu je jedina državna muzička škola u našem gradu i u decembru mesecu sledi proslava povodom 75 godina postojanja. Škola za osnovno obrazovanje obrazuje učenike za mnogobrojne instrumente kao što su: klavir, harmonika, gitara, flauta, violina, viola, violončelo, kontrabas, oboa, truba, klarinet, horna, fagot, trombon, solo pevanje, a od skoro imamo novi instrument - saksofon. Učenici koji su završili nižu muzičku školu za određeni instrument, stiču pravo da upišu srednju školu na instrumentalnom odseku (muzički izvođač), a postoji i odsek za muzičku teoriju (muzički saradnik), koji mogu upisati daroviti učenici koji nemaju završenu nižu muzičku školu, a polože prijemni ispit za sklonosti i sposobnosti. Otuda i ja u Muzičkoj školi i srednjoškolske dane pamtim kao jedan lep i bezbrižan period. Odluka da paralelno školujem svoj glas je došla sasvim spontano i iz potrebe da se savlada tehnika disanja radi lakšeg pevanja.
3. Upisali ste Fakultet umetnosti u Nišu i diplomirali na katedri za opštu muzičku pedagogiju. Potom upisujete dva odseka master studija, prvi na departmanu za muzičku teoriju, odsek harmonija sa harmonskom analizom, u Nišu, i drugi, na Fakultetu muzičke umetnosti u Skoplju, smer dirigovanje. Da Vas zamolim da nam pojasnite navedene uskostručne oblasti u kojima ste se obrazovali i za koje ste danas stručni, a posebno me interesuje trenutak odluke kada ste poželeli da budete dirigent.
MILA: Tako je, u Nišu upisujem master na odseku za teoretske predmete, smer harmonija sa harmonskom analizom, a u Skoplju na departmanu za interpretaciju i kompoziciju, smer dirigovanje. To je za mene bio jedan vrlo dinamičan period, a iskustvo je neprocenjivo. Fakultet umetnosti u Nišu je definitivno dovoljna osnova za bilo koje dalje usavršavanje. Teoretski smer me je naučio da delo uvek mogu detaljno da analiziram sa više aspekata, za kojom slede interpretativno tehnički zahtevi koje je nemoguće profesionalno odraditi bez prethodno dobro odrađene analize. Kada imate viši cilj i puno ljubavi prema nečemu ništa nije nemoguće. Uz pomoć muzike uspela sam da spojim dva grada i dva fakulteta što je dovelo i do saradnje između Makedonskog kulturnog centra i SKC-a u Nišu, i organizacije koncerta “Over the rainbow”.
Muzika je sastavni deo mog života još od malena gde sam još od najranijeg uzrasta nastupala kao solista ili bila deo nekog ansambla. Ključan momenat gde otkrivam svoj pravi poziv desio se u srednjoj školi zahvaljujući profesoru Vladanu Karadžovu. Sećam se svog prvog nastupa sa školskim orkestrom u Gradskoj kući, pred prepunom salom, i to je bio momenat kada sam osetila da sam baš tamo gde treba da budem. Sada kao profesor, svojim učenicicma takođe dozvoljavam da se na probama i nastupima oprobaju kao dirigenti kako bi imali to neprocenjivo iskustvo, a možda neko od njih postane i kolega kroz par godina.
4. Muzika je spojila Makedonski kulturni centar i SKC Niš, kako kažete. Pomenuli ste i koncert „Over the rainbow“. U to vreme ste kao i kao član Ženskog akademskog hora SKC Niš nastupali. O kakvoj se tačno saradnji radi između dva kulturna centra i da li ona i dalje traje? Koju je poruku nosio koncert „Over the rainbow“, i da li pamtite neki nastup sa akademskim horom SKC, kao poseban po nečemu?
MILA: Studetski kulurni centar je ostavio jako veliki trag u mojoj karijeri. Pružio mi je puno korisnog iskustva i instituciju smatram vrlo značajnom za sve studente našeg grada. Svaki nastup, turneju i koncert sa ženskim akademskim horom pamtim, a kao najlepše nastupe izdvojila bih svečani celovečernji koncert u Nišu povodom obeležavanja 15 godina postojanja i nastup na trgu Argostolija (Kefalonija) u Grčkoj, gde sam se oprobala i kao voditelj i prevodilac. SKC ima ostvarenu uspešnu saradnju sa mnogim institucijama našeg grada koje i dan-danas traju. Pored hora, pozorišta i folklora ovaj kulturni centar aktivno se bavi problemima koje mladi čovek može imati koji se rešava kroz dijalog u psihološkom savetovalištu SKC-a Niš.
Koncert „Over the rainbow“ na kome je učestvovao profesionalni ženski hor, sa vrlo zahtevnim jazz repertoarom, je zapravo bio poklon MKC iz Skoplja svim Nišlijama. Pored perfektno izvedenog repertoara od strane devojaka, pamtiću taj koncert po njihovoj posvećenosti i po tome što su „direktno iz autobusa“ otišle na binu, i podigle celu publiku na noge poznatim hitovima grupe ABBA.
Iako više nisam student, kada god sam u mogućnosti, i kada mi to vreme dozvoli, volim da svratim do SKC-a pogledam predstavu, dođem na pozorišni maraton, koncert, ili pak da popričam sa dragim ljudima... Ja bih zaista volela da pohvalim ovu instituciju jer je to jedna od retkih institucija koja svoja vrata uvek drži otvorenim.
5. Oblasti horsko pevanje, dirigovanje, horski muzički teatar, i naravno pedagoški rad, postaju Vaš profesionalni način života. Na prvi pogled se čini da su sve oblasti potpuno različite, ali šta biste nam Vi rekli o tome, i koliko treba „dodati“ talenta, koliko vremena, koliko ljubavi, a koliko rada, da bi neko mogao uopšte i da pomisli da se bavi ovim čime se Vi bavite?
MILA: Kao i u svakom sportu, tako i u muzici, „tajni” recept za uspeh čine samo 3 stvari: red, rad i disciplina. Preduslov za to je beskrajna ljubav i malo talenta, koji raste iznova svakim danom. Istina je da je za uspešan nastup, ili za spremljenu kompoziciju, potrebno dosta vremena, ali ja to ne bih okarakterisala kao žrtvovanje vremena, već kao neizbežan proces radi višeg cilja, a viši cilj je stvarati magiju.
6. Učestvujete kao horski pevač u mjuziklu „Cigani lete u nebo“, koji je na redovnom repertoaru u niškom Narodnom pozorištu, ali i u Štrausovoj opereti „Slepi miš“, koja se izvodi u saradnji sa Simfonijskim orkestrom Niš i SKC Niš. Verovatno je osećaj poseban i biti deo jednog ovakvog žanra i živog nastupa u pozorišnom ambijentu? O kakvom se iskustvu radi i kakve su impresije povodom toga?
MILA: Moj prvi kontakt sa scenom u tako velikom sastavu bio je zapravo u opereti „Slepi miš“ gde sam nastupala kao član hora fakulteta Umetnosti u Nišu. Posle toga usledio je i poziv za učešće u mjuziklu „Cigani lete u nebo“ koju je režirao Desimir Stanojević. Kako bi se spremilo neko delo tako velikog obima sa puno učesnika, potrebno je izdvojiti sate i sate za probe. Dešavalo se da budemo u pozorištu i po 10 sati dnevno. Iako je bilo naporno, uz dobru ekipu nikada nije dosadno.
7. Recite nam nešto još o mjuziklu kao posebnom žanru, i koliko se on neguje u Nišu, i da li uslovi postoje za njegovu realizaciju? Spoj glume i muzike i sinhronizacija velikog broja učesnika, nimalo nije lak poduhvat, zar ne? Recite nam i nešto o operi i da li ste imali priliku da slušate i gledate neke posebne izvođače u ovom žanru? Da li biste voleli da se jednog dana oprobate i kao operski pevač?
MILA: Kao neko ko se bavi umetnošću, a i na osnovu činjenica mogu da zaključim da potražnje, publike i stručnog kadra ima, jedino uslova nema! Jeste da naše pozorište poseduje orkestarsku rupu i jeste da naše pozorište ima određena tehnička sredstva, ali nije prvobitno namenjeno i nema dovoljno sredstava i uslova da samostalno sprovede sve projekte. Operu je takođe moguće prilagoditi uslovima, i može se napraviti tkz. „koncertna opera“. Nešto što je takođe popularno u svetu, su „dečije opere“, namenjene deci. Jedino trajno rešenje bilo bi izgradnja operske kuće, scene, dvorane, ili nekog novog koncertnog prostora na dobroj lokaciji, koji bi moglo da zaposli nova lica i ljude. Možda je ideja o kojoj ja pričam nerealna, ili daleko od realizacije, na kraju krajeva pitanje je za institucije, ali kada bi se sprovela anketa verujem da bi većina nišlija glasala i podržala ovakvu ideju.
Kao gledalac, imala sam prilike da gledam razne naslove u Sofiji i Beogradu, a takođe sam pored opera koje su se izvodile u Nišu, zavirila iza kulisa Narodnog pozorišta u Beogradu, na master klasu Volfganga Šajta iz Beča. Master klasovi su vrlo značajni, jer preko njih možemo dobiti informacije iz prve ruke, kako, gde, i šta se izvodi u svetu, i šta je to što je aktuelno. Na poslednji deo pitanja, da li bih se oprobala kao operski pevač, odgovor je ne, ali kao dirigent opere – da!
8. Poštovana Mila, aktivno godinama ušestvujete i u organizaciji festivala „Muzički edikt“, ali i festivala „Filipovi dani“. Vodite vokalnu grupu „Koraci“, a i osnivač ste instrumentalnog kamernog ansambla „Branko“. Redovan ste i član i asistent crkveno pevačke družine „Branko“. Recite nam po nešto o navedenim festivalima, o kamernom ansamblu i crkvenom horu, ali nam paralelno pojasniste kako je moguće biti u isto vreme i organizator i osnivač i rukovodilac, ali i deo tima koji nastupa u zemlji i inostranstvu?
MILA: Verujem da je većina čula za Crkvenu pevačku družinu „Branko” i da zna da je to najstariji mešoviti hor u Srbiji koji datira još od 1887. godine. Taj hor za mene predstavlja drugu porodicu. Domaćin festivala pravoslavne muzike „Muzički edikt” je upravo hor, i svi njegovi članovi. Glavni organizator i selektor festivala je dirigent gospođa Sara Cincarević. Konkretno, ja sam bila angažovana kao selektor audio snimaka sa koncerata, za dnevni raspored horova, prevode programa, organizovanje proba, obilazak lokaliteta. Takođe sam radila i u informativnom centru festivala. Kako bi se dobro organizovao festival, potrebno je uraditi mnoge stvari, ali uz veliki i organizovan tim sve je lakše.
Instrumentalni kamerni ansambl je nastao na inicijativu dirigenta dečijeg-omladinskog hora „Branko” Jovane Mikić, i čine ga većinom pevači hora. Do sada je kamerni ansambl nastupao sa dečje - omladinskim horom „Branko” na Božićnim koncertima i Vidovdanskim akademijama, sa specijalno izrađenim aranžmanima za tu priliku.
Vokalni sastav “Koraci” je ansambl čiji se počeci vezuju za memorijalni festival “Filipovi dani” u čast našeg kolege, flautiste Filipa Čavare. Vokalni sastav je nastao na inicijativu ljudi koji ne žele da se ime Filip Čavara zaboravi. Jedna osnovna misao preovladava svakim našim novim muzičkim poduhvatom – očuvati jedno lepo sećanje i uraditi nešto lepo za naš grad i kulturu.
Kada se nešto radi čistog srca, nemoguće ne postoji.
9. Crkveno pevačka družina „Branko“, kao najstariji mešovit hor u Srbiji, kako i sami kažete, broji mnoge nastupe, kako u zemlji, tako i u inostranstvu. Da li nam možete reći nešto o nastupima u inostranstvu, i kako reaguje inostrana publika na naš Hor, i koje biste putovanje sa Horom „Branko“ izdvojili kao posebno?
Ja sam član te družine od 2009. godine. Svaki nastup u inostranstvu, pored širenja kulture, ima za cilj i širenje hrišćanstva. Mnogi se iznenade kada kažemo da dolazimo iz Konstantinovog grada Naisusa. Dirigentica pažljivo bira program, i na repertoaru se, pored stranih, obavezno nalaze dela srpskih kompozitora i modernih autora. Najčešće izvodimo dela najpoznatijeg kompozitora Stevana Stojanovića Mokranjca čiju muziku svet obožava. Neretko se dešava da posle nekog koncerta publika stojeći traži bis, a ponekad su prisutne i suze. To što zajedničko pevanje kroz hor može da probudi kod čoveka, nikada neće uspeti pojedinac. Koncerte i turneje koje bih izdvojila su na Konzervatorijumu „Čajkovski” u Moskvi, koncert na Konzervatorijumu „Frederik Šopen” u Varšavi, koncert u Nazaretu, kao i pevanje ponoćne liturgije u crkvi Hristovog Vaskrsenja u Jerusalimu.
10. Draga Mila, da li se umorite nekada i šta predstavlja izvor vaše energije i motivacije?
MILA: Pored same umetnosti koja me najviše inspiriše, osećaj da radim nešto korisno za svoje učenike, grad i državu, je nešto što predstavlja jak pokretač.
11. Kao što smo s početka naveli, profesor ste srednje Muzičke škole u Nišu. Niste puno stariji od svojih učenika. Pretpostavljam da Vam je lakše da prepoznate potrebe i senzibilitet vaših učenika, baš iz tog razloga. Kako se postiže dobra atmosfera u učionici?
MILA: Za dobrog pedagoga pre svega bitno je iskustvo, koje polako stičem. Smatram da znanje „za sebe” ničemu ne služi, ukoliko se na pravi način ne prenese na dalje generacije. Rad sa decom nije ni malo jednostavan, jer ih treba naučiti apstkaktim pojmovima koji se ne koriste u svakodnevnom životu, a to treba raditi sistemski i organizovano na što kreativniji način.
12. Da li je potrebno, ili možda čak i neophodno, praviti tokom pedagoškog rada male iskorake iz tradicionalne nastave i ustaljenih šablona po kojima se vodi čas? Ako jeste, objasnite nam kako i zašto to Vi radite i koji se rezultati eventualno postižu takvim načinaom rada sa decom? Ako nije, objasnite nam zašto nije.
MILA: Da, u nastavi se primenjuju multimedijalna sredstva. Ono sa čime se prosvetni radnici susreću je teško održavanje pažnje kod učenika što je jedino moguće izbeći interaktivnom nastavom i korišćenjem savremenih sredstava.
13. Radite sa posebnom decom koja u sebi nose talenat za muziku i umetnost. Ta deca oblikuju svoj prirodni talenat tako što izučavaju muziku kroz teoriju, ali i kroz praksu. Uče da sviraju neki instrument, ili više njih. Koliko je škola u mogućnosti da im pruži priliku da svako pokuša da nauči da savlada klavir u nekoj meri, da nauči da svira violinu, violu, flautu...ili da školuje svoj glas, ili da uči da komponuje? Kako uopšte teče proces muzičkog obrazovanja u srednjoj školi? Koliko je ograničavajući faktor u muzičkom obrazovanju porodični budžet, koji ni malo nije sjajan danas?
MILA: Program je posebno osmišljen i prati potrebe svakog učenika i pokrivena je svaka oblast u muzici. Svaki učenik sa instrumentalnog odseka pohađa i nastavu uporednog klavira. Takođe, postoje i sekcije za džez, etno, pop-rok pevanje i sviranje koje učenici sami biraju prema svojim afinitetima.
U odnosu na ranije godine dana postoje mnogobrojni proizvođači instrumenata i moguće je nabaviti dobar instrument za daleko manja sredstva nego što je to bilo ranijih godina. Instumenti su dugoročna investicija i uz dobru negu nije ih potrebno menjati duži vremenski period. Takođe, ukoliko neko od učenika ne može da priušti instrument, postoje i školski instrumenti, koji su učenicima na raspolaganju.
14. Da li su sekcije za džez, etno, pop-rok pevanje i sviranje koje učenici sami biraju prema svojim afinitetima, kako kažete, vannastavne aktivnosti u školi i dodatna nastava namenjena posebnim interesovanjima učenika?
Upravo tako! To su sekcije u okviru naše škole isključivo namenje našim učenicima. Sekcije predaju odabrani profesori sa preko 20 godina iskustva i radnog staža, i na kraju svake godine, učenici prezentuju tj. imaju koncert na kome predstavljaju šta su naučili, stiču iskustvo i oslobađaju se treme. Smatram da svaka škola uvek treba da ide u korak sa vremenom i osluškuje želje učenika.
15. Kako razlikujemo muziku koja nosi umetnički kvalitet, od one koja to ne nosi?
MILA: Bilo koja umetnost nema jasno precizirane granice šta je to što je čini umetnošću ili ne. Umetnost je tu isključivo zbog publike, a važan je i uticaj medija koji u 21. veku imaju jednu od vodećih uloga za formiranje ukusa. Da bi prava umetnost kao i vrednosti opstale, moraju se negovati. Bez muzike nema života. Što bi Platon rekao “Muzika daje dušu svemiru, krila umu, polet mašti i život svemu.˝
16. Šta za Vas predstavlja muzika?
MILA: ŽIVOT!
17. Da li biste izdvojili nešto kao problem na koji se nailazi, bilo da ste u ulozi profesora, dirigenta, horskog pevača, ili umetnika uopšte ? Koji su razlozi za te eventualne prepreke, a koja su potencijalna rešenja?
MILA: Pravi umetnik ima tu moć da stvori „svoj svet”, i makar na kratko pobegne od realnosti, ali to ne znači da se ne suočavamo sa problemima. Najprimetniji problemi pedagoga su u osnovnim školama. Danas se često dešava da roditelji indirektno komentarima odvajaju decu od profesora i ruše im autoritet, a trebalo bi da roditelji, profesori i učenici sarađuju i budu na istoj strani, a sve u službi pravilnog vaspitno-obrazovnog razvoja deteta. U muzičkoj školi čest problem može biti motivisati dete na vežbanje, jer talenat nije dovoljan za dobre rezultate. Problem dirigenta sa velikim ansamblima ponekad može biti savladati masu, ali uz međusobno uvažavanje i poštovanje i ljubav prema onome što zajednički radimo i stvaramo prevazilazi sve. Potrebno je biti timski igrač, a to je ono što mi najviše negujemo na časovima hora i orkestra. Što se generalnog problema umetnika tiče, umemo da budemo neshvaćeni, ili čak degradirani, jer „mi samo pevamo i sviramo“. Tačno je da umetnost prva strada čim dođu neka lošija vremena, ali je činjenica da se bez nje ne može živeti i samo misleći i obrazovan čovek shvata koliko je ona važna za svet.
18. Koliko je obrazovanje važno i da li smatrate da je u znanju moć ?
MILA: Znanje je jedina stvar koja kada se daje ne gubi se, već se umnožava i jedina je stvar koja ne može biti oduzeta. Smatram da u znanju leži prava moć i da je jako bitno za društvo i njen napredak. Ako zamislimo dve individue koje igraju partiju šaha, gde oba igrača znaju pravila, a jedna od njih poseduje znanje i iskustvo - ishod je i više nego očigledan. Da zaključimo: što više znanja i iskustva prikupimo, lakše ćemo koračati stazom koja se zove život.
