Želim pomoći svojoj domovini, i želim da gradimo mostove prijateljstva i mira

Izvor: Niški portal | 07-Sep-2022 | 08:58
Za Jovana znamo još iz njegovih srednjoškolskih dana kada je kao učenik MTŠ „15.maj“ u Nišu postao najmlađi dobitnik najviše nagrade Grada Niša „11.januar“, ali ne samo kao najbolji učenik, već i kao osnivač učeničke kompanije za proizvodnju bumeranga, i organizator akcija za čišćenje grada. Kao student Mašinskog fakulteta u Nišu, dobija Svetosavsku nagradu Ministarstva prosvete, a sva priznanja osvojena na takmičenjima i od strane privatnih fondacija krunisana su državnim odlikovanjem i srebrnom medaljom za zasluge zbog promocije nauke, obrazovanja i humanitarnog rada, sa svega 22 godine.
 
Jovan Milić je trenutno student doktorskih studija Ekonomskog fakulteta u Beogradu. Istovremeno je zaposlen u IT kompaniji Infostud u Subotici kao projektni menadžer, a zahvaljujući podršci pomenute kompanije, tokom leta se usavršavao na Kembridžu u okviru Instituta za kontinuirano učenje. Kao osnivač Humanitarne organizacije „Nađi Raula“ i dalje ima za cilj promociju ljudskih prava, aktivnu pomoć ugroženima i promociju mladih i talentovanih ljudi. Bavi se i dalje humanitarnim radom, o kome ne voli da priča, jer kaže da nema potrebe „na sva zvona razglasiti“ da ste nekome pomogli. Kao osnivaču i utemeljivaču Nagrade „Svetislav Milić – mladima od srca“ i dalje mu je važno da radi na podršci i motivaciji mladih ljudi. Direktor je magazina „Novi Milenijum“, za mlade, gde tekstove uglavnom i pišu mladi ljudi, a koji je pokrenut da bi se promovisali pravi uzori u našem društvu, teme iz oblasti kulture, sporta, nauke, ljudskih prava, ali i da se kroz razgovore i intervjue uoče njihova interesovanja i da im se pruži podrška. Autor je bloga „Balkan i ljudska prava“.
 
San mu je da živi na Balkanu bez mržnje i „oštrih“ granica.
 
Mnogo je razloga zašto voli Niš, ali najviše ga voli zbog ljudi u njemu. Voli našu bogatu istoriju, voli našu prirodu. Voli sve u Nišu i trudi se da na svakom mestu promoviše naš grad.
 
 
 
 
1. Septembra 2018. godine ste bili gost Niškog portala, u okviru serijala Naši uzori“, kao student Mašinskog fakulteta u Nišu. Kako sada gledate na to vreme, sa vremenske distance od 4 godine? Da li se nešto promenilo u načinu razmišljanja? Kako se na svet gledalo sa 22, a kako se gleda sa 26 godina?
 
JOVAN: Sa 22 godine na svet gledate noseći ružičaste naočare, sa 26 godina na svet gledate malo realnije. Vidite sve nedostatke, sve probleme, ali sa druge strane vidite i lepotu življenja. Moram biti iskren, dosta toga se promenilo od emitovanja serijala „Naši uzori“. Najvažnije jeste da se malo ostarilo i da su se završile neke škole. (smeh)
 
 
2. Ostali ste verni školi i ulaganju u svoje obrazovanje. Šta Vas je motivisalo i šta Vas motiviše da predano ostajete na tom putu?
 
JOVAN: Verujem da je obrazovanje jedini pravi put. Znate i sami da je Mandela govorio da je obrazovanje najjače oružje koje možemo da upotrebimo da bismo promenili svet.
 
 
3. Mandela je kultna ličnost. Bio je revolucionar i veliki borac za ljudska prava. Branio je ideal slobodnog i demokratskog društva gde ljudi žive u harmoniji i sa jednakim mogućnostima. Njegova borba je bila svojstvena za vreme i prilike u kojima je živeo, ali da li mislite da je danas napravljen pomak u svetu, pa i kod nas, u pogledu ljudskih prava i sloboda, pa tako, da li smo slobodni danas, i šta to treba da znači? I kako obrazovanje može da pomogne?
 
JOVAN: Pazite, ne možemo da kažemo da nije. Međutim, potrebno je uvek još i još i još rada do sveta bez mržnje. Kada govorimo o Srbiji, pokretanje Ministarstva za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog je dobar potez. Sa druge strane, otvaranje brojnih organizacija civilnog društva, koje se upravo bave zaštitom ljudskih prava je jasan signal našeg puta, koji se zasniva na različitosti i prihvatanju različitosti. Za mene Srbija predstavlja demokratsku zemlju, zemlju u kojoj možda ne funkcioniše sve idealno, ali zemlju koja prihvata svakog širom otvorenih ruku. Kada govorimo o Mandeli, govorimo o velikom čoveku, mada ponekada buntovnom. Pre par nedelja sam sa profesorom Wiliamsonom u okviru ICE na Kembridžu govorio o Mandeli, ali i o odnosu Margaret Tačer prema njemu. Bio sam iznenađen kada sam čuo da ga je ona na prvu smatrala za ne baš tako normalnu i dobru osobu. Nedavno sam čitao jedan intervju gde je na početku razgovora zamolio da ga zovu jednostavno Madiba jer je on običan čovek i nije voleo da se razlikuje od drugih. Obrazovanje može puno da pomogne, znate i sami kako je Mandela govorio da je obrazovanje najjače oružje koje možemo upotrebiti da bismo promenili svet. Zato je važno da se mladi ljudi školuju, da čitaju, da putuju i da se usavršavaju, to je jedan siguran put u blistavu budućnost.
 
 
 
4. Aluzija na Margaret Tačer, ili svima poznatija kao „Čelična lejdi“ mi daje ideju za otvaranje novih tema za razgovor. „Čelična lejdi“ je umela da kaže: „U politici, ako hoćeš da se nešto kaže, pitaj muškarca. Ako hoćeš da se nešto napravi, pitaj ženu“. Kako bismo ovo mogli da prokomentarišemo?
 
JOVAN: Iako je Margaret Tačer bila dosta kontroverzna ličnost, imala je dosta mudrih izjava i dobrih političkih poteza. U mom timu su dame uglavnom moji prvi savetnici  i to se ispostavilo kao dobra praksa. Tako da moram priznati da se slažem sa njenom mišlju. Kada pogledamo i istoriju vidimo puno dama koje su završavale mnoge važne državničke poslove i to pre svega svojim znanjem i umećem.
 
 
5. Čelična lejdi je umela i da kaže: „Peniji ne padaju s neba. Oni moraju da budu zarađeni ovde na zemlji“, ali i „Niko ne bi zapamtio dobrog samarićanina da je imao samo dobre namere; imao je novac takođe“. Iz ovoga možemo zaključiti da se novac ne zarađuje lako, ali i da je neophodno oruđe u ostvarivanju naših ciljeva. Kako bismo ovo mogli da prokomentarišemo?
 
JOVAN: Da se razumemo, Margaret, sa svim svojim vrlinama i manama, došla je na čelo Britanske Vlade u jako teško vreme za Veliku Britaniju. Iako je imala dosta radikalnih poteza , kada je izašla iz 10th Downing Street-a, svom nasledniku je ostavila stabilnu ekonomiju, preporođenu Britaniju. Pričao sam da sam sa profesorom Williamsonom u okviru kursa na Kembridžu pričao o Margaret, imala je zaista čudno ponašanje prema svojim saradnicima, ali i narodu u globalu. Rat na Foklandskim ostrvima u doba krize, radikalne ekonomske mere, navijači... Sve je to jedna dama iznela na svojim leđima, tako da je potrebno to da se poštuje. Ovaj njen citat tumačim na taj način da je važno da radimo, da gradimo, zato što novac ne pada sa neba. Što se tiče drugog citata, sa istim se ne mogu složiti, ali to je bila Margaret Tačer, posebna i radikalna.
 
 
 
6. Diplomirali ste na Mašinskom fakultetu u Nišu, a nakon toga upisali doktorske studije na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Šta je tačno povezalo mašinstvo i ekonomiju, i zašto? Koja je oblast Vašeg naučnog istraživanja kao polaznika doktorskih studija?
 
JOVAN: Tako je. Diplomirao sam. Odbranio master rad na Mašinskom fakultetu i upisao PhD studije na Ekonomskom fakultetu, Univerziteta u Beogradu. Kada govorimo o mašinstvu i ekonomiji, po mom mišljenju, govorimo o dva najbolja prijatelja. Ne može jedno bez drugog. Da biste bili dobar inženjer u kompaniji, morate dobro da poznajete tržište. Tema mog istraživanja vezuje se za agilne metode, konkretno za SCRUM metodologiju. Želim ispitati na koji način programeri mogu da otkriju softverske greške primenom agilnih metoda u projektnom menadžmentu i to u ranoj fazi projekta. Tek završavam prvu godinu, pa ćemo videti...
 
 
7. Koliko su agilne metode i biti agilan važne u životu? Koliko je važno menjati sebe i prilagođavati se datim okolnostima, uvažavati tuđe mišljenje, raditi u timu kao timski igrač?
 
JOVAN: Jako je važno dobro proceniti sve u životu, pogotovu u biznisu. Samim tim zaključujemo da svi mi moramo biti agilni. Znate, kada ste deo velikih sistema prilagođavanje je ključ, pa i u vezi, i u porodici , morate se prilagođavati, „spuštati loptu“, igrati timski. Vreme kada su pojedinci harali svetom je završeno.
 
 
8. Nagrada „Svetislav Milić - mladima od srca“ i Humanitarna organizacija „Nađi Raula“ su i dalje Vaša oblast delovanja. Koliko se organizacija razvila od svojih početaka do danas? Koliki tim danas radi na ovoj ideji? Kako mladi ljudi reaguju na čast koja im bude ukazana i šta je vaš glavni motiv u ovoj oblasti delovanja?
 
JOVAN: Znate, H.O. „Nađi Raula“ smo pokrenuli sada već davne 2011. godine. Tada smo bili učenici srednje tehničke škole, danas smo ostvareni ljudi. Razvoj organizacije je proces koji traje, i dan danas se razvijamo i rastemo, dobijamo nove saradnike, neki odlaze, organizacija je živa stvar. Posebno sam srećan da su naše učeničke, odnosno studentske ideje zaživele, tako da smo ove godine po osmi put organizovali Forum mladih naučnika, a u novembru mesecu po četvrti put dodeljujemo nagrade mladim talentima iz cele Srbije. Osnovna ideja naše organizacije jeste promocija uzvišenih vrednosti u društvu, pomoć našem narodu ali i izgradnja mostova prijateljstva između Srbije i Švedske, ali i između Srbije i ostalih država u Svetu. Želimo da gradimo mostove prijateljstva i mira.
 
 
9. Osnovna ideja: „promocija uzvišenih vrednosti u društvu“. Koliko je teško promovisati uzvišene vrednosti u društvu u vreme hiper promocije nemorala raznog porekla i vrste? Da li se slažete da se danas susrećemo na svakom koraku sa promocijom nemorala? Ako se slažete, koliko su mladi ljudi i deca izloženi lošim uticajima preko medija kao moćnog „oružja“ u komunikaciji? Kako se boriti protiv toga?
 
JOVAN: Uvek je teško, bilo i biće. Uvek je teško promovisati nešto normalno u doba nenormalnog. Mladi ljudi jesu izloženi nemoralu i to putem mejnstrim medija. Nekada smo odrastali uz Srećne ljude, Doktorku na selu, gledao se i Neven, a vikendom Dizni na prvom. Sada na nacionalnim emiterima deca mogu da rastu uz informativni program, rijalite programe, muzičke šund programe... Nekako se sve promenilo i dobro je da se promenilo, ali nije dobro da se polupismeni ljudi isitču. Nije dobro da se sa nenormalnim osobama ili osobama sa sumnjivim dijagnozama prave tv specijali. Nije dobro da na nacionalnim televizijama nemamo dokumentarni program, ali sve su to teme o kojima se priča u društvu. Uvek kažem da sam srećan da sam Nišlija zato što u našim medijima ima prostora za normalnost, ima prostora za mlade talente, ima prostora za umetnike, ima prostora za dokumentarni program, ima prostora za promociju mladih ljudi kojima je potreban vetar u leđa.
 
 
10. Koje osobine krase mlade ljude koji dobijaju Nagradu „Svetislav Milić - mladima od srca“, ili učestvuju na Forumu mladih naučnika? To su pojedinci, posebni mladi ljudi. Šta im je zajedničko? Da li je njihov način razmišljanja prihvaćen kod mladog sveta? Šta žele da učine za svoju zajednicu i šta im je cilj? Da li imaju podršku? Da li biste nam naveli šta uglavnom poručuju kad izađu pred prepunu salu Univerziteta ili Oficirskog doma?
 
JOVAN: Sve laureate Nagrade „Svetislav Milić – mladima od srca“ krasi jedna osobina, a to je marljiv i pošten rad. Oni su ponos Srbije i svi oni su postali deo jedne velike porodice laureata, i sasvim sam siguran da će biti nosioci budućeg razvoja Srbije.
Mladi ljudi itekako žele da budu aktivni u svojoj lokalnoj zajednici. Znate, Jelena, vrlo često govorim da Niš ima jaku omladinu, da Niš ima proaktivne mlade ljude, da za Niš ima nade. Svakog vikenda možete videti da se neka grupa mladih ljudi organizovala, da je ofarbala neki mobilijar, da su organizovali neku konferenciju itd. 
Kada govorimo o porukama naših laureata oni uglavnom govore o važnosti uključivanja mladih u donošenje odluka, o važnosti sistemske podrške mladim talentima itd.
 
 
11. Da li verujete da se trud zaista može isplatiti i da se cilj može postići samo ako naporno i vredno radimo?
 
JOVAN: Ne da verujem, nego sam uveren da se trud i predan i posvećen rad uvek isplate. Potrebno je da radimo. Potrebno je da malo manje odmaramo. Vrlo često u šali kažem da kada Srbija bude bila razvijena kao Japan, onda možemo ići na godišnje odmore. Do tada je potrebno da radimo i da stvaramo, da gradimo našu lepu Srbiju, da gradimo naš lepi Niš i da svi zajedno svojim znanjem i trudom učinimo Srbiju boljim mestom za život. Nekako mislim da nismo dovoljno iskoristili potencijal našeg Grada, Niš ima ozbiljno dobar položaj na mapi Evrope, mnogo bolji od Novog Sada recimo ili Beograda, Subotice. Moramo da iskoristimo tu našu snagu, moramo strateški planirati i donositi odluke koje će doprineti boljem razvoju našeg Grada.
 
 
 
 
12. Zaposleni ste. Kako je na poslu? Živite i radite na relaciji Niš-Beograd-Subotica. Kako se sve postiže?
 
JOVAN: Srećno sam zaposlen u kompaniji Infostud 3 doo u Subotici. Radim u struci i imao sam sreće da se pronađem. Posao jeste odgovoran, ali imam veliku podršku kolega na poslu i jako je važno samo poslovno okruženje. Iako je moj Niš u srcu, boravak u Subotici mi je dosta toga dao, pre svega na intelektualnom planu. Moram biti iskren, da smo neprikosnoveni majstori u pravljenju bureka i roštilja, ali Subotičani imaju sjajne dezerte poput Somloi galuški, Doboš torti, dimnjak kolača i mogao bih još da nabrajam.
 
 
 
13. Nije mala stvar voditi H.O. „Nađi Raula“, organizovati Forum mladih naučnika, raditi, biti na doktorskim studijama... Kako se sve postiže? Da li ima prepreka na tom putu, problema, jer uobičajeno je da ima nečega što usporava ili sprečava da neko ide dalje. Kako to izgleda kada si angažovan na više polja?
Šta je su to Somloi galuške? (smeh)
 
JOVAN: Da je lako sve postići, nije. Bio bih neiskren kada bih rekao da je lako, čak je dosta teško, ali taj put sam izabrao, pre sada već 11 godina, i nema nazad. Vrlo često za mene kažu da sam Petar Pan novog doba, mada, nisam nešto nestašan, ali dobro, ako tako kaže javnost, onda je tako. (smeh) Problema ima puno i to je činjenica, ali kada prevaziđete problem, postajete mnogo jači, dobijate veliku snagu. Mada, znate da smo mi u Srbiji navikli na probleme, sve se to da rešiti.
 
 
Jovan mi je objasnio i da su Somloi galuške specijalitet iz Mađarske i da se smatra da su taj kolač osmislili Mađari, koji su bili slabijeg materijalnog stanja.  Objasnio mi je da je to slatkiš u kome se nalazi dosta oraha, nešto malo suvog voća itd. i da nije u suštini to nešto komplikovan dezert, ali i kaže da je za njega sve što se tiče kuhinje komplikovano. Nisam mu nešto poverovala da kuhinja može da mu bude komplikovana, uzimajući u obzir sve čime se bavi, ali dobro...
 
 
 
14. Kakav je bio susret sa Kembridžem? Koliko se pristup obrazovanju i razvoju naučne ideje razlikuje, ili se ne razlikuje, na Kembridžu i kod nas?
 
JOVAN: Pristup se dosta razlikuje. To je bio program tokom leta na Institute of contiuing education, University of Cambridge. Iskren da budem puno mladih ljudi iz celog sveta sam upoznao, razmenili smo iskustva, zajedno smo diskutovali o jako važnim temama. Posebno sam srećan da sam imao prilike da sarađujem sa prof. Williamsonom, koji je veliki stručnjak u oblasti ekonomije. Sam način polaganja testova je drugačiji nego li kod nas, pritom možete misliti kako je kada studirate osnovne, master ili PhD studije na Kembridžu. Tokom leta sam samo malo osetio duh Kembridža, ali to je ništa u odnosu na kolege koje tamo studiraju više godina. Svakako, i ovo malo iskustva, lično meni dosta znači. Sada imamo i tu neku Alumni mrežu, tako da ostajemo u kontaktu.
 
 
15. Koliko je važno da mladi iz Srbije putuju, da stupaju u komunikaciju sa vršnjacima iz inostranstva, da odlaze na usavršavanje u inostranstvo? Da li je, i u kojoj meri je ostvarivo to za mlade iz Srbije?
 
JOVAN: To je nešto što je jako važno za svakog mladog zdravo ambicioznog čoveka. Putovanja i umrežavanja bi trebalo da predstavljaju osnov svakog mladog čoveka. Skoro sam pisao jedan tekst za Startuj, gde sam govorio o programima preko kojih mladi ljudi mogu da proputuju Evropu i svet za 0 dinara. Puno je studentskih i omladinskih organizacija koje sprovode različite projekte, tako da je itekako ostvarivo za mlade ljude da proputuju Evropu i svet.
Kada govorimo o usavršavanju tu je malo teži put, ali opet ostvariv.
 
 
16. Inostranstvo je opcija? Ostanak u Srbiji je želja?
 
JOVAN: Ostanak u Srbiji je želja i obaveza. Inostranstvo će se načekati. Inostranstvo dolazi u obzir jedino ukoliko je potrebno da se borim za interese Srba i Srbije u inostranstvu.
 
 
17. „Ne znam koliko znam, znam koliko mogu – u znanju je moć“ – Kako biste komentarisali zančenje ove rečenice?
 
JOVAN: Šta bi jedan mladić mogao da doda na jednu ovakvu misao? Znanje zaista jeste moć i kao društvo moramo da promovišemo znanje kao nešto dobro. Moramo da razvijamo kritičko mišljenje kod mladih ljudi. Moramo da gradimo jedan zdrav sistem koji se zasniva na određenim vrednostima, koje vrlo često zaboravljamo u trci za novcem, položajem i društvenim statusom.
 
 
 
18. Da li nam za kraj ovog intervjua možete otkriti malo neke svoje planove i još uvek neostvarene želje, u pogledu daljeg školovanja, posla...
 
JOVAN: Voleo bih jednog dana da se bavim diplomatijom i voleo bih da pomognem da se naš Grad razvija, naša Srbija. Svakako jedan od glavnih planova za naredni period jeste porodica, a uz porodicu i završetak PhD studija. Puno je planova. Ne znam da li će se svi ostvariti, ali ono što mi je najvažnije jeste da želim pomoći svojoj domovini, koja mi je toliko pružila kroz obrazovanje, pre svega.
 
 
19. Kako biste ohrabrili i podržali neke nove mlade ljude i šta biste im savetovali?
 
JOVAN: Moja poruka mladim ljudima je da budu uporni, dosledni i da veruju u svoje snove. Nije uzalud ona da mladi menjaju sve(t). Zaista su mladi ljudi ti koji menjaju sve(t). Potrebno je da mladi ljudi veruju u sebe, da se umrežavaju, da grade mostove prijateljstva i saradnje. Posebno poručujem da u ova smutna vremena ne zaboravimo na prave vrednosti, kao što je Kant govorio: „Gledajmo na život kao na dečiju igru u kojoj ništa nije važno osim poštenja“.
 
 
 
Ne znam gde će život na kraju odvesti ovog sjajnog momka. Ne znam da li ga vidim kao vodećeg menadžera u nekoj visokotehnološkoj razvojnoj kompaniji, ili možda kao diplomatu, ili univerzitetskog profesora, ali svakako ga vidim kao nekog ko će na račun svog vremena i energije uvek pomagati nejakima, kao nekog ko će pružati podršku mlađima, kao nekog ko će uvek poštovati starije i kao nekoga ko će uvek isticati važnost obrazovanja i rada na sebi. Znam da voli svoj grad. Znam da voli Srbiju i znam da sanja o Balkanu bez mržnje i oštrih granica. Ostaje nam na kraju da ga pratimo, da mu pružamo podršku, da učimo od njega i da mu poželimo da ostvari sve što zamisli.
 
 
Foto: privatna arhiva
 
 
Serijalu "Ne znam koliko znam, znam koliko mogu - u znanju je moć"
Grad Niš pružio podršku
 
 
 
 
Komentari
1
Pošalji komentar
bL6 Qrk
Slažem se sa uslovima i pravilima pisanja pisanja komentara.
Povezane Vesti: